Ljudi često dolaze na psihoterapiju zbog problema sa samopouzdanjem. Iscrpljuju se upoređivanjem sa drugima, i to upravo po onim karakteristikama ili oblastima u kojima osećaju da su slabi. Vrlo retko će se s drugima porediti po nečemu u čemu su dobri ili što osećaju kao svoj kvalitet. I mnogi, čak i kada imaju srećne živote, se zbune, osećaju stid ili se potpuno zablokiraju kada im postavim pitanje: „A šta voliš kod sebe?“. Ne moram da naglašavam koliko lakše se ispriča sve ono što kod sebe ne volimo, i koliko je ta lista duža.
Samopouzdanje se tiče evaluiracije sebe i svojih postignuća, i bazira se na poređenju sa drugim ljudima. Da bismo se osećali samopouzdano, potrebno je da se na nekom nivou istaknemo u odnosu na druge – da smo po nečemu iznad proseka ili specijalni.
Samopouzdanje nam je drug samo u dobru – sebe pohvalimo onda kada uspemo, ali strogo i grubo sebi sudimo kada ne zadovoljimo svoja očekivanja.
Jeste li primetili kakve reči upućujete sebi kada se u takvim situacijama kritikujete? (pre nego što krenete da čitate dalje, probajte da se prisetite reči i tona kojim se sebi obraćate kada niste sobom zadovoljni – da li sebe nazovete pogrdnim imenom, ponizite, ističete greške bez obzira na uspehe, umanjujete svoje zasluge i sposobnosti?) Zamislite sada da razgovarate sa prijateljem kojem je teško. Da li biste prema njemu usmerili istu takvu grubost? Verovatno tako nešto ne možete ni da zamislite. Pa zašto to onda tako lako radimo sebi?
Znate one situacije kada sebe bičujete da radite više i jače? Jer, ako nema teranja, neće biti ni rezultata? To dolazi iz potrebe da se osetimo dobro, a to će se desiti SAMO AKO postignemo određeni cilj. Dobri smo „samo ako …“. Kako uslovno sebe volimo.
Kada samokriticizam postane hroničan, osećate se anksiozno i/ili depresivno, odakle teško sebe možete da podstaknete da radite i stvarate, tako da ste još više nezadovoljni sobom i sebe kritikujete, raspoloženje se još više pogoršava, i to je onda začarani krug neuspeha, nedostatka samopouzdanja i samooptuživanja.
Ispod manjka samopouzdanja se zapravo krije nešto mnogo dublje i značajnije: nedostatak saosećanja i ljubavi prema sebi. Za razliku od samopouzdanja, saosećanje prema sebi:
- nije zasnovano na merenju i ocenjivanju sebe;
- osećamo ga jer smo ljudsko biće, a ne zato što smo ga zaslužili;
- ne moramo da budemo bolji od drugih da bismo se osećali dobro po pitanju sebe;
- donosi emocionalnu stabilnost jer je tu za nas i u dobru i u zlu – zamenjuje samokrititiku i grubost prema sebi kada padnemo.
Ako volimo i podržavamo sebe u dobru i u zlu, samopouzdanje dolazi prirodno i nije uslovljeno poređenjem sa drugima. OK smo sebi bezuslovno – i kada padamo i kada letimo. I onda nema borbe i dokazivanja, dovoljno je što samo jesmo. Zvuči jednostavno, a za mnoge od nas je „samo“ voleti sebe najteža stvar na svetu. Ali to nije razlog da ne počnete, još danas. Voleli ste dovoljno druge, znate kako se to radi. Sebi ljubav, sada.
Autor: Tamara Vidović, psihoterapeut