Психотерапеути о физичком кажњавању деце

август 14, 2016

Закон о правима детета ограничава утицај родитеља, сматра Зоран Миливојевић, психотерапеут, док мр Кристина Брајовић Цар, његова колегиница, тврди да традиционални метод васпитања треба променити.
batinice

Зоран Миливојевић

ДА
Зоран Миливојевић оспорава нови закон јер сматра да ће се држава њиме умешати у однос родитеља и деце.
– Закон има педоцентричан приступ, што значи да је фокусиран само на дете и његов интерес, док се родитељска права и потребе занемарују, а све то на крају доноси решења која су лоша по дете. Овај предлог уводи као „цивилизацијски напредак“ анархију у породицу јер неразумно изједначава дете и родитеља. Закон би, примера ради, детету од 10 година дао могућност да поведе судски процес против својих родитеља. То у великој мери ограничава и гуши права родитеља која су загарантована управо Конвенцијом о правима детета Уједињених нација, на коју се предлагачи закона позивају – каже Миливојевић.
Биће цинкарења
Наш саговорник оцењује да ће се, уколико закон буде усвојен, родитељска моћ бити све мања, а моћ деце све већа. Клинци ће се опирати наредбама родитеља јер им се не допадају, иако су и те како корисне за њих. Закон, каже Зоран Миливојевић, такође отвара простор за злоупотребе, односно за ширење лажних оптужби било да оне потичу од деце, супружника, комшија…
– То потврђује и искуство земаља које су донеле решења слична онима која се и код нас предлажу. И тек да се зна, супротно увреженом мишљењу како је васпитно ударање по гузи забрањено у великом броју земаља, то једноставно није тачно. То је учинило веома мало држава, а међу њима нису ни САД, ни Велика Британија, ни Белгија, ни Ирска, ни Француска…. – каже Миливојевић.
Он истиче да васпитавање, колико год нам се то на први поглед чинило лошим, мора да садржи насиље, принуду или притисак, а понекад је васпитна ћушка изнуђено решење.
Ове методе у 99 одсто случајева нису грубе, а нарочито нису бруталне, па морају да постоје како би се дете социјализовало.
И зато је ауторитет родитеља нужан јер, плашећи се реакција родитеља, деца почињу да раде ствари које им и нису пријатне, али су корисне да би се она развила у здраве и самосталне личности.
Некад се знао ред
– Ауторитет има две стране. С једне стране значи љубав, подршку, похвалу, усмеравање, а с друге забрану, критику, казну, наредбу. Родитељ који жели да буде ауторитет мора да ради и једно и друго – каже Зоран Миливојевић
До урушавања ауторитета код нас, тврди Миливојевић, дошло је због примене васпитних теорија које су дошле са Запада, а које смо некритички прихватили као напредне.
– Из тих теорија, које се препоручују последњих тридесетак година, нестала је казна, а ауторитета без кажњавања нема. Раније је васпитавање деце било строго, захтевала се дисциплина, без пуно показивања љубави. Сада се инсистира само на љубави, а дисциплина се заборавља. Резултат оваквог васпитавања јесу размажена и презаштићена деца, која у ствари владају родитељима, а не они њима и која су, када одрасту, неспособна за самосталан живот – истиче Миливојевић.
 

Кристина Брајовић Цар

НЕ
Мр Кристина Брајовић Цар, психотерапеут и предавач на Факултету за медије и комуникације, сматра да нови закон неће отежати родитељство јер свакако треба преиспитати традиционалне васпитне методе, родитељску улогу и моћ.
Она оцењује да је закон између осталог и превентиван и да треба да помогне родитељима да праве разлику између злостављања и прихватљивих дисциплинских мера које имају за циљ учење о границама и ризицима.
Родитељима, додаје наша саговорница, није увек лако да у критичним ситуацијама одаберу адекватну васпитну тактику, нити да савладају емоције које могу да буду и негативне.
– Закон ће њима највише користити јер ће им законска ограничења помоћи да не посежу за погрешним васпитним методама.
Казну оставите за крај
Демонстрирање физичке надмоћи ради контроле дечјег понашања има само краткорочне ефекте, тврди наша саговорница и објашњава да ће се дете које страхује од казне само суздржавати од нежељеног понашања у присуству родитеља.
– Дугорочно гледано, деца васпитавана претњама и казнама имају мањак самопоштовања и самопоуздања, под стресом су и често постају насилна, било вербално било физички – каже она.
Наравно, постоје ситуације у којима родитељи морају оштрије да реагују, грдњом, казном и ограничавањем неких дечјих задовољстава, али ни тада, поручује Кристина Брајовић Цар, не смеју да угрозе дечје интелектуалне капацитете нити да их емотивно повреде.
Она сматра да су урушавању ауторитета заправо допринеле промене у друштву последњих деценија, то јест друштвена нестабилност и економска неизвесност, што родитељима отежава да пруже заштиту и сигурност деци.
Уз то, додаје наша саговорница, и сами родитељи често одбијају да иду укорак с временом и не показују довољно спремности да сагледају промене контекста живљења из угла детета, а самим тим и садржаја дечјих проблема и потреба.
Обавеза родитеља, као фигуре од ауторитета, јесте да мотивише и шаље позитивне охрабрујуће васпитне поруке кроз свој пример, као и да препозна и подржи добре квалитете свог детета.
– Ауторитет се често веома погрешно схвата као нешто што подразумева искључиво располагање правом на казну и забрану. Казна је увек другоразредно васпитно решење – закључује Кристина Брајовић Цар.
 
Извор: zena.blic.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама