– Приметно је већ неколико година да је на неки начин емпатија нестала. Ми имамо нову генерацију децу где можемо да приметимо да је у сваком том новом узрасту, по неколико процената деце без емпатије, што је велики проблем. – каже Ранко Рајовић за Н1 БиХ.
Говорећи о масовном убиству које се догодило у београдској основној школи, Рајовић подсећа и на то да родитељи морају да схвате да је број информација који незрео мозак нашег детета прима у данашње време – ненормалан.
– Само погледајте дете пре 30 година и дете данас. Зна се да мозак формира нервне путеве, односно обрасце понашања управо у односу на информације које прима. И ако ми пуштамо дете у виртуелни свет, ми не можемо да схватимо шта они тамо од информација примају. Родитељи не знају шта њихова деца раде. Наравно да је могуће да постоји и неки генетски фактор и предиспозиција и одрастање, али фактор на који ретко рачунамо је то да мозак ради данас другачије. – објашњава Ранко Рајовић.
Некада је, каже он, било да родитељи васпитавају дете, па какви су они такво је и дете. Међутим, дете данас више времена проводи и више га васпитавају друштвене мреже и садржаји у медијима. А ми о томе не водимо рачуна.
– Мозак наше деце није спреман за то и питање је шта ће се десити.
Рајовић коментарише и прилично масовну појаву међу тинејџерима, где они пружају подршку малолетном убици.
– То значи да се емпатија као нека важна категорија у комуникацији међу људима губи. Ако ми (одрасли) не урадимо ништа, не знам ко ће то да заустави. – пита се овај стручњак за дечји развој.
Говорећи о чињеници која је посебно уплашила и шокирала цео регион, да се масакр у школи није десио из афекта већ да је месец дана пажљиво планиран, Рајовић тврди да то сигурно није било месец дана.
– Није то само месец дана. Он је месец дана планирао, а то се њему у глави вртело сигурно неколико месеци. То нико од нас не може да зна. То није чин из афекта, већ је смишљено без икакве емпатије. Зашто, да ли је то генетски, утицај окружења, или више фактора, ми то не знамо. Али ово планирање од месец дана је трајало дуже. По ономе што је он објављивао се види да су то неки елементи видео-игрице. А када дете гледа агресивну видео-игрицу, делови мозга реагују као да је реална опасност и тако се мозак понаша. И сад замислите дете које сваког дана живи у таквом свету насиља? Он нема више осећај за друге људе. – истиче Рајовић.
Он каже да мозак наше деце функционише другачије. Дошло је до велике промене окружења и неопходна нам је стална едукација родитеља, од вртића до школе.
– Ако ми не будемо ништа урадили не може ни бити боље. Ово је проблем који је сад испливао на површину, али он се види већ годинама. Насиље је стално присутно, између осталог и због тога што је деци досадно. Размажена деца којој је дозвољено све, науче да добију све и сад. И ако нешто тако не иде, праг толеранције је нула. Фрустрација висока. И тако се и понашају. И онда покушавају да ту досаду победе на неки други начин. А понекад тај други начин може бити веома лош. – објаснио је Ранко Рајовић у свом укључењу у програм ТВ Н1 БиХ.
Игралишта су празна
Он додаје и да родитељи јесу одговорни, али је њима превелики терет на леђима.
– Посао родитеља није да стално анимира дете. Дечја игра је формирала и понашање и социјализацију и сва правила. А наша игралишта су празна. И они, пошто не комуницирају, онда упадају у депресију, анксиозност. Посао детета је да се игра с вршњацима. Може и треба родитељ да проводи време са дететом. Али незаменљиво је друштво, игралиште, парк и спорт. Тамо је деци место. Да се развијају у односу на окружење.
Штетне садржаје склонити од деце
Ранко Рајовић верује да нам је један од првих задатака да штетне садржаје деци склонимо из видокруга.
– Не говорим само о видео-игрицама већ и о ТВ програму и оним његовим сегментима који пропагирају неке потпуно нездраве и неприхватљиве ствари. – каже Рајовић.
Школа изгубила ауторитет
Овај стручњак за дечји развој чији се програми примењују широм Европе подсећа на још један проблем.
– Школа и вртић су институције које спремају нашу децу за живот, а изгубили су ауторитет. Ја већ 15 година радим с учитељима и не знам да ли су родитељи свесни какву услугу праве детету кад притискају учитеље да деци поправе оцене или кад причају лоше о школи. Каква је то порука деци? Сви ми заједно погрешне поруке шаљемо детету. И родитељи, и медијски садржаји и све то заједно је довело до овога. – закључује Рајовић.