U narednih 10 godina, najvažnija tema za roditelje biće – Kako se boriti protiv zavisnosti od mobilnih telefona, tvrdi Ranko Rajović u internet-emisiji Vijugavim drumom sa Rankom Rajovićem, koja se emituje na LinkTV.
Roditeljstvo postaje jako ozbiljan posao, kaže Rajović.
– Ne možemo dozvoliti da nam decu preuzme nova tehnologija, da oni uđu u neki nama nepoznat svet. Šta će roditelji da rade? Šta je onda njihov posao? Da ga puste u taj svet? Ne. Nego da osmišljavaju kako dete da živi bez tog sveta. Dakle, može u virtuelni svet, ali pod kontrolom. A to znači da roditelj MORA da ima strategiju. – objašnjava Rajović.
On kaže da na svojim seminarima i predavanjima primećuje da je roditeljima sve teže da izađu na kraj sa ovim problemom, da su nemoćni.
– Roditelji i deca se dogovore oko pravila, dete ne ispoštuje. Onda kazna dva tri dana, pa dete prevari ponovo. Onda postavljaju ograničenja, instaliraju aplikacije za praćenje i kontrolu. Ali ne vredi. Dete je već postalo zavisno. Sve češće deca noću, posle ponoći, tamo od 1 do 3, uključuju telefon i igraju igrice dok roditelji spavaju. I onda ujutru ne mogu da ustanu da idu u školu, a roditelji ne znaju šta se dešava. – priča Ranko Rajović i kaže da deca na taj način traže procepe, mogućnosti da dobiju ono što žele i čim taj procep nađu, oni se kroz njega provlače, da bi dobili svojih pola sata ili više na telefonu. – To je borba koju roditelji teško mogu da vode.
A kako se odnositi prema virtuelnom svetu?
Jedini način, tvrdi Rajović, jeste ograničenje vremena na telefonu i roditeljska kontrola putem aplikacija, ali od prvog dana.
– Problem su i škole, u kojima nema kontrole. Mislim da 50% dece koja trče na odmor, u rukama nosi telefon. Nema više komunikacije, druženja, igre na odmoru, što je nekad bilo normalno. Umesto toga, gledaju u telefone, snimaju jedni druge, kače na internet i gledaju ko će imati više lajkova. Urade čak i nešto nama neshvatljivo, samo da bi dobili više lajkova. Počinju, zapravo, da žive neki drugi život koji nema veze sa realnošću. Po meni škole treba potpuno da zabrane telefone – ističe Ranko Rajović.
Šta pod tim podrazumeva? Po njegovim rečima deca uopšte ne treba da nose telefone od kuće, a ako ih iz nekog razloga nose, onda ih odlažu čim dođu u školu i uzimaju nakon nastave, kad krenu kući.
Školski odmor bez mobilnih telefona
Ranko Rajović kaže da će se deci na taj način odjednom stvoriti neko slobodno vreme tokom odmora i šta će oni drugo za to vreme uraditi, nego da se igraju. On i školama poručuje da treba da uvedu neke promene.
– Dajte ubacite maloj deci u dvorište školice, u jednom delu napravite prostor za klikere, u drugom im dajte lastiš i ohrabrite ih da se igraju. Jer, dosada je stresna situacija za mozak i on traži rešenje, i to kroz igru. Ako ima telefon, nema ni dosade i nema traženja rešenja. Ja bih telefon bukvalno ukinuo do 14. godine i deca se neće buniti. Zato što, ako je to pravilo ZA SVE, to je to. Ali ako imamo da u nekim školama može do četvrtog, može do osmog, može na odmoru, ne može na času, to nije pravo rešenje. Jedino pravo rešenje je ukinuti mobilne telefone u školi.“ – izričit je Rajović.
A hormoni i virtuelni svet?
– Već sad se u neurofiziologiji koriste termini poput „broj sreće“ u sekundi. To je broj impulsa koji smo u sekundi dobili. Što je veći broj impulsa, mi smo „srećniji“ i više ćemo se zarobiti i vezati za nešto. A šta je to „nešto“? Pa to je nešto što prave najbolji programeri, najbolji psiholozi, čiji je cilj da zarobe dete u virtuelnom svetu. Što više sati – veći profit. To je jedna nemilosrdna industrija. – kaže Rajović.
Ovaj stručnjak za dečji razvoj objašnjava i da svi oni znaju i mi znamo da telefon može biti koristan, a može biti i štetan i da to onda znači da telefoni sami po sebi nisu problem. Problem smo mi što smo deci dozvolili ulazak u virtuelni svet.
– Roditelj mora da zna šta je detetu dao, šta je instalirao. Ima vrlo lepih aplikacija uz pomoć kojih može tačno da vidi koju je dete igricu ili društvenu mrežu koristilo u toku dana, u koje tačno vreme, koliko dugo. I onda je roditeljima lakše, napravi se plan.
Savet roditeljima koji su deci dali telefon ili to planiraju
Rajović savetuje roditelje je da zajedno naprave pravilnik o korišćenju telefona – šta može, kad može, koliko može.
– Ako dete ne poštuje dogovor, uzmete telefon. I šta je važno – nikad ne kažete, recimo, sad oduzimam telefon na tri dana. Ako dete pita kad će ponovo dobiti, odgovor je – Ne znam, videću. Jer, ako kažete da uzimate telefon na tri dana i sutra popustite – gotovo je, gubite autoritet i dete vam više ne veruje. – savetuje Rajović i objašnjava da će dete koje ima pravilnik sigurno pokušati da ga prekrši, a da smo mi tu da ga vratimo nazad, do granice. Ali dete koje nema pravilnik, neće ga sigurno samo sebi postaviti.
– Takva deca nam odoše. Odoše u neki nepoznati svet jer roditelji za to nisu bili spremni.
Zašto su stare igre korisnije za dete od savremenih?
– Moj najmlađi sin Danilo skupljao je, kad je imao sedam godina, sličice za album svetskog prvenstva u Južnoj Africi. Dogovor je bio da svakog dana kupimo jednu kesicu, vikendom dve. To je pravilo i on je to prihvatio. On je dva meseca sakupljao sličice i svaki dan kad dođe iz škole, a bio je tad prvi razred, on otvara kesice, gleda duplikate, slaže, lepi. Onda, kad uradi domaće zadatke, ide da se igra i te sličice mu zaokupe pažnju sat vremena. Igra se napolju s drugom decom, bacaju sličice po zidu i dođe kući uplakan jer mu fale četiri duplikata, pa ide da traži, menja. Gledao je igrače, pamtio ih, iz kog su tima države, koliko mu fali. To su misaoni procesi, klasifikacija, serijacija, matematičko logičko razmišljanje.
Za dva meseca je album bio popunjen i on je upornošću došao do cilja. To je sreća. Jer kad ima svoj cilj, on neće juriti da gleda TV i igra igrice, već da ide ka tom cilju – da skupi sve sličice.
Rajović podseća da je to bilo i naše detinjstvo. Dečaci su skupljali klikere, sličice, devojčice salvete.
– I dan danas neke mame imaju po hiljadu salveta. Šta je to zapravo bilo? Neko ide na put i donese dve salvete – jednu da ima drugu duplikat, da se menja. Pa su gledale vrste – velike male, tanke, debele, koji grad, koja država, hotel. Svaka salveta imala je desetak karakteristika, pa puta hiljadu. To je matematičko logičko razmišljanje. To je ta sreća kad tata ili stric dođe s puta, pa donese salvete. Toga danas više nema, pa mi majke često kažu „Jao. dala sam ćerki kutiju s mojim salvetama“. I šta se desilo? Počela je da ih cepa posle nekoliko dana. Jer to nije njeno, ona nije osetila tu radost sakupljanja, očekivanja, sreću kad se dobije samo jedna nova salveta. – govori Rajović i dodaje da dete moramo da naučimo da iščekuje i da se raduje, da nađemo dobru aktivnost.
– Ako dete voli, na primer, dinosauruse, onda ćemo polako, ne sto knjiga o dinosaurusima odjednom, nego jedna knjiga koju čita mnogo puta, pa druga, pa sličice koje skuplja polako. Gledamo šta voli i polako ga uvlačimo u tu priču da prirodno dobije hormone sreće, iščekivanja, radosti, a ne da sve dobije na gotovo. – zaključuje Rajović.