Деци ће ово остати у јако лепој успомени. Не знам када смо имали ту ситуацију да проведемо јако пуно времена сви заједно – каже Рајовић.
Направите распоред
– Није исто радити с дететом од пет или четири године или децом која су старија. Најгоре је решење да им дамо видео-игрице, лаптопе, ево вам два-три сата. То не иде тако. Мора се правити распоред, каже.
Препоручује дневну рутину: укључите децу у припрему доручка, ручка и вечере. Након доручка следе обавезе, за старије онлајн школа, док мања дјеца могу гледати занимљиве емисије о животињама.
– Онда иде ручак, његова припрема. Онда слободно време. Свако дете ће добити поподне слободно време, сат или сат и по, можда и два. Ту нека ради шта хоће, гледа неки филм, неку емисију, може чак и видео-игрицу. Онда увече иде припрема вечере. Онда се гледа неки породични филм, деца заједно гледају с родитељима. Мала деца обично се стављају у крило, мама или тата, заједно читају књиге, саветује.
Страх и правила
Како деци објаснити коронавирус и зашто због епидемије не могу ван, питали смо га.
– Деца су уплашена, морамо им рећи за вирус, да је то озбиљно али да не брину, да није опасно ако се придржавамо правила.
Како детету објаснити правила?
– Ми знамо да се дете махинално додирне по лицу, по глави, дневно можда и по сто пута. И сада уводимо игру. Не можемо рећи: „Не смеш се додиривати, то је опасно“. Не вреди. Морамо то да објаснимо кроз игру. Шта да урадимо? Играмо се. Направимо неку табелу и кажемо: ко год се додирне по лицу губи бод, имамо десет бодова, то је старт. И онда дете гледа, ако се мама или тата дирну по лицу, каже: „Е, ви сте се додирнули“. И ми одмах себи скидамо бод. Када се дете додирне, бришемо њему бод. И на крају, ако се неко додирнуо десет пута, он је тај дан изгубио. И видећете, за два-три дана дете се неће додиривати. И пазиће на родитеље. Одмах ће рећи: „Видео сам, додирнули сте лице“.
Везано за епидемију коронавируса, препоручује да им понављамо како није опасан за малу децу.
– Да не брину за себе. Чак није опасно за родитеље, опасно је за баку и за деду па ћемо их због тога мање виђати, можда нећемо ни ићи код њих док ово траје, да бисмо их сачували. Ја често говорим: деца немају довољно информација. И онда се догоди да их погрешно повежу. И то је велики проблем. Зато детету морамо давати информације. Ко зна шта је у главици његовој, има једну информацију, другу, а нема трећу, четврту, али има пету. И погрешно повеже. И одмах креће страх. И често, то сам видео, деца не покажу тај страх, него га држе у себи, каже.
Емоције у цртежима
Једно од решења за то да видимо како се деца осећају, задржавају ли нешто у себи су, каже, цртежи:
– Нека нацртају рецимо како изгледа њихова земља из маште. И док они цртају, тачно видите како се осећају. Црна земља, уплашена земља, земља која плаче. Значи гледајте дечје цртеже. Нисам психолог, али мало погледајте по литератури. Дете често кроз цртеж покаже како се тог тренутка осећа. Нека сваки дан цртају, земљу из маште или омиљене биљке, омиљене животиње, своју кућу. Родитељи ту већ могу да прате је ли то ведро, има ли ведре боје, има ли сунце…
Дете треба да заплаче
– Јако је важно разумети, деца доживе страх другачије него ми. Они немају механизам као ми за обраду страха. Дете треба да плаче. То је као када вама неко каже: „Еј, немојте се смејати“, а вама је смешно. Па ви ћете се још више смејати.
Зашто да не плаче? Он има неки страх, неку тугу, хоће да плаче, а зна да то није добро па неће плакати. Немојмо то радити. Дете треба да заплаче, наглашава.
Правите им полигоне
Као велики проблем који се јавља у изолацији др Рајовић истиче агресивност која се код деце јавља када су дуго затворена.
– Зашто? Мозак је орган за преживљавање и мозак се мора кретати, да научи где смо, шта смо, шта је горе, шта је доле, да се врти. И деца зато имају огромну енергију. Највећа енергија која је људима биолошки дана, то је од треће до седме године. И морају се кретати. Дете без кретања постаје нервозно, каже Рајовић и као решење за оне који немају двориште и затворени су у стану, предлаже полигоне.
– Ево за малу дјецу, што бих урадио. Рецимо дете од три, четири године. Гледамо шта воли да ради и према томе направимо неки полигон. Имам и сам четворо деце, знам шта су волели да раде. Родитељи седе у дневној соби, читају новине, гледају ТВ, и мало дете дође – уплаши родитеље! И ми наравно морамо одглумити да смо се уплашили! И дете ће нас доћи двадесет пута уплашити. И сваки пут се исто смеје! Шта онда учинимо ако већ видимо да долази 20 пута? Па на врата дечје собе разапнемо ластиш као паукову мрежу, окачимо мале звончиће. Дете прође, ми кажемо: „Марија, чули смо те!“. И онда се врати назад јер смо приметили да стиже. Е, онда Марија ће за минут, два, три, јако полако провући руку, главу, ногу да нас уплаши. Ми се уплашимо и она се врати. Она ће проћи кроз ту паукову мрежу 20 пута тај дан! – наводи пример.
Однос родитеља у изолацији
У затвореном простору, поготово на дужи период, напетост и агресивност може се појавити и код родитеља.
– Пуно смо сад с децом у кући, њима ће то остати за читав живот, то ће бити период који ће упамтити. И зато је јако важно, то сви знамо, не треба се свађати пред децом. Али сад је додатни притисак на родитеље. Родитељи који су сад затворени пет дана, десет дана, 20 дана, не знамо колико ће ово трајати, и код њих ће бити нека агресивност. И морају се суздржати због детета. Ако имају неки проблем, ја бих им препоручио, идите молим вас у одвојене собе, смирите се мало, разговарајте или направите неки план. Ако имате нешто да причате, причекајте десет минута па онда, а не пред децом. Јер тих ситуација, ако не будемо пазили, биће пуно. Шта ће њему остати у глави: мама и тата који се стално свађају?, коментарише Рајовић.
Ако се већ деси свађа, каже Рајовић, објасните детету да је то нормално, да се родитељи свађају и мире и да ту нема ничег необичног.
Индиректне поруке за млађу дјецу
– Тако сам радио са својом децом. Рецимо, кажем: „Ајде молим те иди до фрижидера, донеси јаја да припремимо доручак“. И дете каже: „Нећу, гледам ТВ“. И како сада реаговати? Под А: „Иди донеси јаја, мораш!“. Или под Б: неки други начин. И сад наравно сви мислите: Па на неки други начин! – смеје се др Рајовић и наставља:
– Ево на који начин може ићи индиректна порука. Ја не урадим ништа, ОК, узмем та јаја, направим рецимо јаје на око, али увече када дође време за спавање, причамо приче. И измислим неког јунака, свако дете има неког свог. Ја сам рецимо измислио неко име, нека буде Одисеј. Не зна дете ко је Одисеј, али кажем: Одисеј је живео с мамом и татом у кући, и испадне да је Одисеј имао пет година, баш као наше дете, или четири. Одисеј је ишао код баке и деке на село. И бака је рекла: „Молим те донеси јаја из кокошињца“. Одисеј је рекао: „Не могу бако, играм се“. Бака је рекла да иде она, кренула је, али падао је снег. Било је клизаво. Бака падне и поломи руку. Ишла је у болницу, ставили су јој гипс. И сад дете слуша, питате га: „Шта је Одисеј требало да уради?“. И наше дете ће само закључити: „Па требало је да оде по јаја он, а не бака“. И ништа више, дете је схватило, разумело, сутра ће ићи у фрижидер по јаја, наводи пример индиректне поруке.
Изазовите децу
– Изазовите децу, то је јако важно да родитељи упамте. Налепимо рецимо лепљиву, зелену траку од три метра, кроз дужу просторију, рецимо ходник, и кажемо: „Ово није за тебе, ти си мали, ти си мала“. И сад дете гледа: како није за њега? „Немој, то је само за маму и тату“. И мама и тата кад пролазе кроз тај део стана, ходају стопало пред стопало по траци, то зовемо „чаробна линија“. И кажемо, ако је наше дете четири године, „то је само за децу старију од пет!“. Ако је наше дете пет година, „то је само за децу старију од шест!“. И кад они виде како мама и тата ходају, онда крену. „Е, види, могу и ја!“. Ви кажете: „Браво, успео си!“. Зато то морамо искористити, дете воли када уради нешто што не може. Тог тренутка мозак даје хормоне среће, ендорфин, и они покушавају.
Да им не би досадила та чаробна линија, за два дана на ту лепљиву траку ставимо црвену, плаву налепницу, и кажемо: „Ово није за тебе, то је само за велику децу“. Када дођемо до црвене, направимо два чучња. Када дођемо до зелене, три ротације. И дете крене. Гледајте, родитељи ће проћи кроз тај део стана пет пута на дан, али сваки пут нека направе чучњеве, ротацију или неку другу вежбу коју се договоре, а дете ће проћи педесет пута. Па ће урадити сто чучњева, 150 ротација, потрошиће енергију, неће нам скакати по глави, умориће се. Заспаће па ћемо имати времена да урадимо неке ствари док спава, даје још један пример.
За оне уморне, који би радо одгледали утакмицу, серију или филм, даје пример из свог искуства:
– Сећам се када дођем с посла, није било овакво стање наравно. Али сам радио у болници, имао 50 пацијената сваки дан. Дођем, уморан сам, и одем по Данила у вртић. И он каже: „Тата, хоћу да се играмо“. Како да се играм, не могу! И још хоћу да гледам утакмицу. Кажем: „Добро, ајде да се играмо“. Волео је да брани и буде голман. Ја лежим на троседу, гледам утакмицу. Он је преко пута мене на двоседу. И кажем: „Ајде, сад ћемо видети како браниш“ и бацим му неку лоптицу. Он се баци, обрани и кажем: „Браво Данило, ти си најбољи голман“. Два, три пута је обранио, кажем: „Одлично смо се играли, иди сад, ено ти лего коцкице“. Каже он: „Не тата, хоћу ово“. Одговорим му: „Добро, али ако примиш гол, мораш десет кругова да направиш по дневној соби на прстићима“. Каже он: „Добро“. Два, три пута бацим, он је обранио, четврти пут бацим лопту на једну, на другу страну, и дам гол. Кажем: „Данило, десет кругова на прстима!“. Он: „Нећу“. Па ако нећеш онда се више не играмо, „Добро, добро, хоћу“. И ишао је десет кругова. Када је нека важна акција (на телевизији), ја њему дам гол, онда он два, три, четири минуте ради неки задатак. Кад прође акција, буде неки прекид утакмице, онда му наравно дам да обрани два, три пута и тако смо играли сат и пол. Прошла утакмица, одгледао сам целу утакмицу, и каже он: „Тата, ја више не могу.“. Питам: па како, шта ћемо сад? Он је само легао и заспао. Дакле, гледам утакмицу, играм се с њим, могао сам радити и нешто на компјутеру, неки посао, појашњава.
– Хоћу рећи, ми смо ти који креирамо њихово време. И када већ имамо такву ситуацију, дајте да уморимо дете, немамо двориште, немамо парк, немамо игралиште, остаје нам само стан и наша креативност, поручује, додајући да су ово решења којима могу прибјегавати родитељи с једним дететом, јер ће онима с више бити лакше, уз претпоставку да ће се заиграти сами.
Не решавајте им проблем досаде
– Ако видите да је детету досадно, немојте му ви решавати проблем досаде. Пустите мало нека се мучи. Јер досада је основа креативности, поручује др Рајовић.
Замка звана похвала
На губитак самопоуздања могу утицати и претеране похвале, каже др Рајовић.
– Самопоуздање је јако важно, да видимо када ћемо похвалити, када нећемо, када ћемо дати неку конструктивну критику. И родитељи често упадају у замку. Превише хвале своје дете. Уради нешто, а они: „браво, браво, како си ти то добро урадио“. И дете онда мисли да је то добро. Онда опет други пут – „браво“ – и дете опет мисли да је то све добро. Што се онда догоди? Онда наше дете дође међу другу децу, схвати да то баш није тако добро. И губи самопоуздање. А оно се мора доказивати. Поновићу по стоти пут, мозак је орган за преживљавање. Мозак мора преживети тако што ће научити неке одређене ствари. Сваки пут кад мозак научи нешто ново, иду хормони среће, ту иде самопоуздање. Као мало дете које научи да хода после два, три, десет, педесет покушаја. Крене да хода првих пет корака у животу. Одједном иду смех, срећа, научио је! Родитељи када виде ту срећу вичу „браво“. Када је дете срећно, и ми родитељи смо срећни. И ту је замка, појашњава.
Пустите их да уче на својим грешкама
„Како си то урадио, шта си то учинио, то тако не може!“ – ово је реакција коју према др Рајовићу никако не смете имати када дете у нечему погреши.
– То се тек не сме радити. На мојим семинарима чак и студентима предајем да су грешке на неки начин добре. Ми сви знамо ону народну „на грешкама се учи“. Ево сада да видимо зашто се учи на грешкама, поручује.
Свакодневни задаци и савети
Оно што би родитељима сада могло бити од користи, истиче Рајовић, је пројект који су покренули због новонасталих околности и кућне изолације. Реч је о пројекту „Време за НТЦ“, који се одвија на њиховој ФБ страници и који омогућује родитељима да лакше преброде овај период.
„Време за НТЦ“ је намењено родитељима који имају децу до 12 година. Суделујући, родитељи и деца сваки дан долазе по задатке и савете. У пројекту и родитељи могу давати своје предлоге и размењивати идеје. На страници се налазе и идеје за кућне полигоне.
Цео текст: ХРТ Магазин