Proces neposrednog uživljavanja u emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje drugih ljudi, u njihova osećanja, želje i namere u psihologiji se označava terminom empatija. Bojimo se da ovaj termin ne postane najskuplja srpska reč.
„Moj cilj je da budem što sličnija njima i da se što bolje uklopim“, reči su koje je pred kamerom Javnog servisa izgovorila subotičanka Gala. Ova učenica petog razreda osnovne škole nije bila na televiziji zbog viška znanja iz matematike i nagrada koje osvaja. Nije ni zbog video-klipova koje pravi i postavlja na internet. Za nju smo saznali jer su njene vršnjakinje iz njenog odeljenja želele da je izbace iz škole. Galin stav je gest dorastao osobi koja može da bude razredni starešina svima njima i glasi da zbog svoje bolesti ne želi nikakve posebne uslove, već samo da je njene školske drugarice ne izopštavaju. Za kime treba plakati „Kad su ih pitali zašto su to radile, one nisu imale nikakav razlog, već samo zato što sam bolesna, ništa im drugo nije smetalo“, kad čujete da dete sa ranicom na nosu, tužnim pogledom i uprkos svemu vedrim duhom izgovori ovako nešto, teško se uzdržite da ne zaplačete. I ne, ne žalite time Galu jer ste sigurni da će dete ovog deteta nekad biti dobar čovek. To je aksiom. Ali je veliki znak pitanja nad generacijama koje dolaze.
Nekad su deca sama odlazila od škole do kuće, na sportske aktivnosti, vanškolsku nastavu… a danas ih roditelji vode i u školu, i na sport, i na sto i jednu drugu obavezu koja deci u današnje vreme treba, a opet preveliki broj tih aktivnosti predstavlja samo lečenje kompleksa roditelja, uklapanje u trendove… Ali, da ne glumimo sociologe i psihologe. Bitno je, čak zjapeće uočljivo, da i pored svih tih učenja, edukacija i spremanja za život, današnju decu ne uče da budu ljudi.
Proces neposrednog uživljavanja u emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje drugih ljudi, u njihova osećanja, želje i namere u psihologiji se označava terminom empatija. Bojimo se da ovaj termin ne postane najskuplja srpska reč. Naravno, to još nije trend ili neka epidemija nakaradnog sistema vrednosti jer je ipak još veći broj onih koji decu uče da budu ljudi, pa tek potom da napune usta. Skoro je u medijima bio i drugačiji primer iz koga smo saznali da su učenici iz u Novoj Varoši sakupili novac od džeparca i dečaku iz odeljenja kupili patike. Ni ovo u potpunosti nije najbolji primer, jer se dobrim ne hvali, pa nije ni trebalo da se dođe do medija. Priča iz Subotice pak je svakako trebalo da se pojavi u medijima, ne zbog toga što je loša vest — vest, već zbog toga što ta loša vest može nešto da popravi.
Današnja deca imaju previše kanala komunikacije, previše izvora informacija, dostupno im je gotovo sve, ali se uz domaću supu majke, oca, ili bake i deke ne uče selektiranju izvora informacija.
Proces neposrednog uživljavanja u emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje drugih ljudi, u njihova osećanja, želje i namere u psihologiji se označava terminom empatija. Bojimo se da ovaj termin ne postane najskuplja srpska reč.
Nije tačno da su mediji krivi za ovakvo stanje. Nije tačno da su internet i svi ti kanali komunikacije koje smo pomenuli krivi za ovo. Nije tačno ni da društvo od nas pravi snobiće. Osnovna krivica dolazi isključivo iz porodice. Ma koliko potezi devojčica iz Subotice nisu valjani, deca nisu i ne mogu biti kriva. Pa čak ni škola, koja je očito loše reagovala, nije skroz kriva. Ali je sigurno da su krivi roditelji. Naprosto, ljudi se ne rađaju rđavi. Porodica, i docnije društvo, utiču na formiranje njihovih stavova i principa. Dakle, devojčice koje su napravile neprikladan izbor nisu za kuhinjskim stolom naučene da bolest ne bira. I nisu naučene šta je uživljavanje u problem drugih.
Šta je odgoj, a šta odrastanje „Novac nema boju i naciju“ i „Ekonomija ne poznaje termin — emocija“, jesu rečenice koje većina u današnje vreme doživljava sa gađenjem, pa je od tih istih ljudi logično očekivati altruizam i empatiju, ali doživljavamo paradoks da takvo društvo ne pokazuje emocije onde gde bi stvarno trebalo da ih pokaže.
U danu u kojem čujete vest o Gali koja se bori sa svoju stolicu i deo klupe u učionici, čujete i da je nakon uspeha inicijative da se dozvoli ulaz kućnim ljubimcima u šoping-molove Kinološko društvo pokrenulo inicijativu da se postave stubići ispred poslovnica mobilnih operatera. Lepo. Dakle, svakodnevno su mediji prepuni apela za pomoć bolesnima i ugroženima, na društvenim mrežama je takođe prisutna priča o pomoći, pa je očigledno da deca imaju priliku da dođu do priča koje im razvijaju osećaj ljudskosti. Međutim, očito da oni takve vesti, izbegavaju, ignorišu, gledaju sa podsmehom. Pa i ranije je tako bilo, deca uvek sukobljavaju sa decom —reći će neko. Da, sukobljavaju se, organizuju tuče u grupama, nazivaju jedni druge pogrdnim imenima najčešće vezanim za neku fizičku manjkavost, ali je to — ma koliko bilo neopravdano — problem odrastanja i sazrevanja. Peticija da se bolesno dete izbaci iz škole je problem vaspitanja i odgoja.
Bitno je razlikovati ove termine i znati da nikako ne mogu biti sinonimi. Pre svega toga, najbitnije je svima ponoviti — supa se služi vruća, a začini čovekoljubljem.
Izvor: rs.sputniknews