Медији ових дана пишу о томе како ће у Холандији, од 1. јануара следеће године употреба мобилних телефона у школама бити забрањена. Да ли је то решење проблема који имамо када је реч о зависности деце од екрана, не може се са сигурношћу рећи.
Др Ранко Рајовић говорио је о овој теми за телевизију Н1 и испричао необичну анегдоту једне породице која се недавно преселила баш у Холандију.
“Једна наша мама, баш одавде из Београда, преселила се с породицом у Холандију и одмах, по поласку њеног детета у школу, рекли су јој да мора да има таблет. Мајка је покушала да са школом договори да њено дете користи књиге уместо таблета, међутим то је закон – мора да користи, осим ако има медицински проблем. Одлучила је да одведе ћерку лекару где је рекла да дете сваки пут кад гледа у екран таблета или телефона има главобоље и он јој је дао потврду која јој је потребна. И дете је било једино без таблета у школи. А сад су и они схватили да та употреба екрана није добра.” – испричао је Рајовић и додао да државе полако схватају и почињу да доносе регулативе и законе како би се решио проблем употребе екрана код деце.
Он је додао да је код деце која проводе доста времена пред екраном примећен повећан степен агресивности и мањак емпатије и да смо ми ти који морамо да помогнемо деци. Ипак, како објашњава, деца нису та која су проблем.
“Проблем су родитељи. Ми најпре морамо њима да објаснимо да је то штетно, зашто је штетно, које су последице, па ће онда бити лакше да објаснимо детету.” – каже Ранко Рајовић, стручњак за дечји развој и аутор НТЦ програма учења.
Проблем је, додаје, већ у вртићима проблем, јер већ ту деца од пет, шест година траже васпитачици да она буде вештица која трчи по вртићу да их убије.
„Има нека игра, зове се Грени. Погледао сам мало и видео да је то нека застрашујућа бака која убија деду и онда трчи по кући да убије децу. Па ко је то деци дозволио да гледају? Родитељи“, упозорава наш стручњак.
На питање да ли је касно борити се против употребе мобилних телефона тек у школи, др Рајовић каже да никада није касно.
„Телефони и сви допамински рецептори изазивају болест зависности код детета која се јавља врло брзо. Ево навешћу један пример. Мачка је добила таблет и лежи са шапицама, држи таблет и гледа, а на екрану су неке друге мачке. Потом јој узимају таблет, а она хвата са све четири ноге, не да да јој узму. Замислите мачка је добила болест зависности, па шта ће наше дете, наше дете нема шансе да се одупре томе“, упозорио је др Рајовић.
Осврнувши се на проблем сигурности који постоји када деца сама одлазе у школу, те разумљиву потребу родитеља да желе да имају могућност да са дететом ступе у контакт и да знају где, Рајовић каже да је то проблем друштва.
“Ако имамо школу у близини и ограничење 30 километара на час, па не може неко ту да вози 60. А ако вози, требало би закон да пропише да одмах иде на психијатрију. Онда би родитељи били мирни бар тај део пута од куће до школе.” – каже Рајовић.
Шта детету значи похвала?
Други проблем се, објашњава Ранко Рајовић, тиче вршњачког насиља.
“Дете воли да добије похвалу и то је нормално, урођено. Мозак напредује сваки пут кад нешто ново научимо. Рецимо кад дете прохода, одједном осећа велики налет среће, то родитељи могу и да виде. Зашто? Па зато што је мозак орган за преживљавање и он даје награду детету за то што је постигло. Порука мозга је “браво, лакше ћемо преживети”. И стижу хормони среће јер је дете кад научи нешто ново срећно, као и кад победи у нечему, било то трчање, скок у даљ или нешто треће. А онда се појављују неки лајкови. Ја их зовем несрећни лајкови. Дете уради нешто, окачи то на друштвене мреже и добије 5, 6 или 50 лајкова. А кад их добијају највише? Па кад снимају насиље. И то би се решило одузимањем телефона у школи.” – тврди Рајовић.
Ово, како каже, не би потпуно решило проблем вршњачког насиља, нити за то насиље можемо кривити само интернет. Али агресивне игрице јесу једна од кључних ствари.