O tome zašto današnja deca imaju problema s koncentracijom, gde najviše greše nastavnici u radu s decom, mogu li se rane greške popraviti, zašto su deca danas sve slabija, kao i da li bi prihvatio poziciju u Ministarstvu prosvete za Zelenu učionicu govori dr Ranko Rajović, autor NTC sistema učenja, član Mense i Komiteta za darovitu decu i otac četvoro dece.
Znamo da su najčešće greške roditelja uglavnom vezane za sputavanje dece i njihove prirodne potrebe da se razvijaju i istražuju. To su, naravno, nesvesne greške i o tome ste mnogo puta govorili. A gde najviše greše vaspitači i nastavnici?
Roditelji su prvi i najvažniji učitelji i oni utiču na skoro sve aspekte dečjeg razvoja. Puno govorim o greškama koje nesvesno naprave, ali bih dodao još nešto. Nije potrebno decu zatrpavati igračkama, jer od puno igračaka baš i nema puno koristi. Dete se sasvim lepo igra i kad ima manje igračaka, pa svojom maštom dodaje elemente da ulepša igru. Važno je da roditelji prepoznaju interesovanja deteta, pa da preko tih specifičnih interesovanja aktiviraju misaone procese, nove ideje, a tako se razvija i kreativnost. Na primer, ako dete voli dinosauruse neka mu kupe 3D dinosauruse, slagalicu sa dinosaurusima. Mogu da kupe i atlas sveta pa će dete naučiti države sveta, jer ga interesuje na kojoj teritoriji su živeli dinosaurusi, zatim mogu da pogledaju neki film o njima, da kupe male figurice dinosaurusa kojima može da napravi puno novih igara i scena. Sve te aktivnosti doprinose razvoju kreativnosti. I kada dete krene u školu, taj istraživački duh, maštu i kreativnost moramo da podstičemo i dalje.
Prvo što učitelji moraju da znaju jeste da su likovno, muzičko i fizičko jako važni u periodu intenzivnog razvoja mozga, a to je do dvanaeste godine.
Nije skroz tačno da muzičko i likovno aktiviraju samo desnu, a matematika, gramatika i logika levu polovinu mozga. Mozak je jedan organ i ne možemo ga baš tako lako deliti na dve različite polovine. Svaka ima svoju funkciju, ali one zajedno i sinhrono rade. Najveću površinu kore velikog mozga zauzimaju asocijativne regije i po rasprostranjenosti se vidi koliko su one važne. Zato je važno aktivirati ih sinhrono, a idealan način je sviranje instrumenta i kompleksni pokreti. Iz mojih istraživanja jasno je da za ukupni razvoj biološkog potencijala, moramo aktivirati sve regije zajedno i da u periodu razvoja mozga ne možemo deliti aktivnosti na levu i desnu polovinu. Moramo aktivirati (i to sinhrono), velike regije mozga, pa je jako važno da u periodu razvoja, posebno do 12-te godine što više pažnje u školi posvetimo predmetima kao što su likovno i muzičko.
Fizičko je takođe važno, jer je detetu potrebno što više kretanja. U istraživanjima sprovedenim u SAD i Kanadi, u periodu od 2008. do 2010. godine, dokazano je da ukoliko nema dovoljno aerobnih aktivnosti, može doći do smanjenja dubokih struktura velikog mozga, a to može smanjiti kognitivne sposobnosti deteta.
Još jedna stvar je važna za učitelje i nastavnike. To je činjenica da je reproduktivno učenje najniži način učenja i da moramo da koristimo druge, efikasnije metode i tako pomognemo deci da lakše savladaju gradivo u školi i da nauče da misle i povezuju informacije.
Takođe ste pominjali da je najveći problem našeg obrazovnog sistema što se fokusira na reproduktivno učenje. Da li to možete objasniti?
Ako gledamo fiziologiju mozga, onda je reproduktivno učenje najniži nivo učenja. To je toliko nizak nivo, da često kažem da reproduktivno učenje za mozak skoro i da ne postoji. Učenik koji tako uči mora da ponovi lekciju po 10-20 puta i opet je zaboravi. Ali ako koristimo znanja iz fiziologije, onda je jasno da moramo da napravimo iskorak i da koristimo metode koje će mozak lakše prihvatiti, memorisati i naučiti. Tim metodama se bavi NTC sistem učenja i koristimo razne igre, koje učenici i doživljavaju tako, a usput nauče puno toga. Tada shvate da učenje može da bude i igra, a onda kada tako počnu da rade svakodnevno, oni to rado prihvataju, jer brzo vide rezultate. Dobiju samopouzdanje, nemaju strah od škole, ocene su bolje, više nauče i duže to pamte, a što je najvažnije – u ovim metodama moraju stalno da misle.
Cilj NTC metode je da razvija mišljenje, što nažalost nije toliko izraženo kod učenja napamet. To je jedan od najvažnijih razlog za uspeh NTC programa i upravo zbog svega navedenog program NTC je i dobio nagradu svetske Mense 2015. godine, za doprinos razvoja društva u celini.
Da li biste prihvatili da budete angažovani u ministarstvu prosvete i šta biste prvo uradili kada je reč o reformi našeg obrazovanja?
Nisam političar, pa ne znam kako bih se snašao, ali mislim da odgovorne osobe u Ministarstvu moraju da traže nova rešenja, da angažuju najbolje stručnjake i da pomognu da menjamo ono što se pokaže kao neefikasno. Ukoliko me pozovu, rado ću se odazvati i pomoći, jer već sarađujem sa nekoliko država po pitanju obrazovanja. Ovo moramo ozbiljno da shvatimo, jer vreme ide jako brzo, a to se vidi po epohalnim (stoletnim) otkrićima. Nekad su to bila velika otkrića, jednom u 100 godina, a danas ih imamo svake 2-3 godine. Jasno je da će se promene u svetu brzo dešavati, u svim oblastima. Ako je država nekad nastajala i nestajala za 500 godina, to će danas biti za 50. Pitanje je – a šta će biti sa državama koje imaju 20-30 generacija funkcionalno nepismenih učenika? Nema više vremena da čekamo novu reformu za 5 ili 10 godina, da čekamo da Finska ili Nemačka nađu rešenje, pa da mi to kopiramo… Vidimo da i oni imaju probleme, da lutaju, da ne znaju šta je najbolje, kako da pomognu učenicima. Finska koja bila uzor svim državama Evrope, napušta polako svoj sistem i tamo traže drugo rešenje. Mi moramo već danas da krenemo u reformu i da tražimo svoj model obrazovanja koji počiva na našem jeziku, kulturi, tradiciji, načinu života i da tako pomognemo i učiteljima i učenicima.
Možete li da napravite paralelu između načina na koji je Vaša generacija odgajana i načina na koji danas roditelji podižu svoju decu? Da li su se stvari promenile na bolje ili na gore?
Mislim da generalno imamo situaciju da su deca sve slabija. Naravno neko dete iskoči po svojim sposobnostima, ali mišljenje učitelja (radio sam nekoliko istraživanja) je da su deca danas slabija u odnosu na decu pre 10 godina u nekoliko oblasti koje smo ispitivali: motoričke, matematičko logičke, rečnik i opšte znanje.
Uticaj na to svakako imaju roditelji, a najveći problem je prezaštićivanje i roditelji koji sve poslove obavljaju umesto svoje dece. Drugi problem je nedostatak kretanja i složenih motoričkih aktivnosti. Pre 30 godina deca su bila od jutra do mraka u pokretu, a išla su na spavanje oko 20 časova. Danas se deca manje kreću, nisu na igralištu, nego gledaju TV, igraju video-igrice i sl. Nisam protiv kompjutera, ali moramo da znamo da odredimo granicu detetu.
Poznato je da je problem današnje dece vezan za poteškoće sa koncentracijom. Šta možemo učiniti da to preveniramo, a šta da problem rešimo kad se već pojavi?
Nije samo koncentracija problem, to je kompleksno pitanje. Razvojne smetnje su u porastu, sve je više dece sa smetnjama u govoru ili imaju smetnje kada pišu ili čitaju, ne mogu da računaju, nemaju koncentraciju, ne mogu da upamte lekciju. Teško je dati odgovor na to, iako često čujem da je problem genetika. Ipak mislim da nije samo to, da veliki uticaj ima promena okruženja. Mi smo rezultat prilagođavanja i hiljadama i milionima godina ljudi su se razvijali u interakciji sa okolinom. I to se polako dešavalo. A danas se okruženje jako brzo menja, a znamo da okruženje utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti. Sigurno da okruženje može da utiče i pozitivno, ali i negativno. Mislim da je kod razvojnih smetnji, došlo do negativnog uticaja okruženja, pre svega zbog grešaka koje roditelje naprave u periodu razvoja deteta. Prezaštićivanje je problem.
Dete ne razvija svoje biološke sposobnosti zbog roditelja koji su uplašeni da će dete da padne, da se povredi, da će slomiti nogu ili ruku… Normalno je da dete padne, tako da je uloga roditelja da obezbede okruženje gde se mogućnost povrede svodi na minimum, a ne da sputavaju dete – npr. ako skače, neka skače u plitkoj vodi, na pesku, na travi, a ne na krevetu. Ali, ako skače i na krevetu, onda oko kreveta ne smeju da budu flaše, čaše, lego kocke.
Pokret je važan i uvek je lakše imati takve pokrete u prirodi, u parku, u šumi nego u stanu. Zato je savet roditeljima – vodite decu na planinarenje, u šetnju, na igrališta. Tada se sve regije kore velikog mozga povezuju, što pomaže kasnije u školi u procesu učenja, pa neće biti toliko problema sa učenjem i koncentracijom.
U kojoj meri nastavnici mogu da utiču na decu i isprave greške koje prave roditelji?
Teško je popravljati greške roditelja, pa je jako važno da radimo edukaciju i roditelja i vaspitača i učitelja. Svi moramo da se bavimo ovim problemom, jer jedino tako možemo da pomognemo da dete dosegne svoje biološke sposobnosti. Napisao sam knjigu „IQ deteta, briga roditelja“, kao i priručnik „Kako uspešno razvijati IQ deteta kroz igru“ da pomognem roditeljima i vaspitačima da ne prave velike greške i da ih naučim da ih poprave (ako su već napravili neki problem u razvoju deteta). Imamo i sajt www.ntcucenje.com gde obrađujemo pojedine teme koje su interesantne roditeljima, ali i vaspitačima i učiteljima, pa tako dodatno pomažemo svima njima da uoče i isprave greške.
Zajedno sa Urošem Petrović kreirali ste NTC sistem učenja. Možete li uporediti ovaj i tradicionalni sistem? Šta konkretno deca dobijaju ovim načinom učenja?
Deca misle da se igraju, a to je veliki motiv za njih. I sve tako igrajući se, oni nauče sve što im na taj način želimo preneti. I još nešto, oni misle, povezuju, dobijaju nove ideje i razvijaju kreativnost. Osmislili smo radionice za decu NTC SISTEM UČENJA i to sa Savezom učitelja Srbije radimo volonterski u nekoliko gradova Srbije, ali sa darovitom decom. Inače program je osmišljen za svako dete, ali nismo mogli fizički da radimo volonterski sa svima, pa smo pokrenuli i NTC radionice za ostalu decu u 10-ak gradova Srbije, Bosne i Hercegovine, Češke, Crne Gore i Slovenije.
Inače Uroš i ja predajemo na na Pedagoškom fakultetu u Kopru. NTC metoda je akreditovana i sada je to stručni seminar i za učitelje i za vaspitače u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Češkoj i Srbiji, a radimo sa obrazovnim institucijama na implementaciji programa u još 10 država Evrope (Norveška, Švedska, Italija, Bugarska, Grčka, Mađarska, Slovačka, Švajcarska, Rumunija i počinjemo sa primenom u Nemačkoj).
Organizujete i seminare za roditelje, nastavnike, učitelje. Možete li reći nešto više o tome?
Seminari su osmišljeni kao jednodnevni (4 x 45 min) kako bi roditelji naučili osnovne stvari o razvoju deteta, o greškama koje mogu usporiti ili oštetiti razvoj deteta i kako to popraviti. Nažalost, seminare održavamo retko, jer zbog brojnih obaveza ne stižemo, ali svi roditelji se mogu informisati preko naše internet stranice www.ntcucenje.com.
Jedan od načina da roditelji nešto nauče su i radionice za decu. U toku su prijave za radionice za decu, tako da svi roditelji koju upišu decu na radionice, imaće priliku da budu na nekom od predavanja, kada će naučiti osnove programa.
Imamo i seminare za vaspitače i učitelje, to je akreditovan program u Srbiji, tako da sve zainteresovane institucije mogu da kontaktiraju s nama preko sajta ili preko Saveza učitelja Srbije ili Udruženja vaspitača Vojvodine.
Ako se u načinu vaspitanja i obrazovanja ništa ne promeni, kakvo društvo možemo očekivati u budućnosti i koja bi bila vaša poruka nastavnicima i roditeljima kada je reč o njihovoj saradnji na istom zadatku – izvođenju naše dece na pravi put?
Moramo da krenemo sa reformom, što pre to bolje. Već sam rekao da vreme brzo prolazi i ozbiljne države traže rešenje, brzo menjaju strategiju, način rada sa decom. Luksuz je da čekamo 5 ili više godina ili još gore – da čekamo neka država nađe bolji model, pa da ga kopiramo. Male reforme neće pomoći, one moraju biti sveobuhvatne. Moraju obuhvatiti roditelje, vaspitače, učitelje i nastavnike.
Razvoj funkcionlanog znanja i kreativnosti je prioritet svake države. Kreativnost je stvaranje nečeg novog i nečeg korisnog. Za to su potrebne ideje, razmišljanje i povezivanje informacija. Tako da bi razvoj kreativnosti morao da bude jedan od prioriteta obrazovanja za 21. vek.
Ideje su danas najskuplje, one skoro da ne postoje. Ako hoćemo da idemo napred kao društvo, moramo da razvijamo kreativnost i povećamo upotrebno, funkcionalno znanje dece. A testovi pokazuju da su naša deca ispod proseka u odnosu na vršnjake iz Evrope, a evropski učenici su slabiji u odnosu na Istočnu Aziju. Dakle, funkcionalno znanje je jedan od prioriteta Evropske unije, pa za nas koji smo slabiji od njih po tom pitanju, funkcionalno znanje mora da bude prioritet na kvadrat. Da bi to popravili, prvo moramo edukovati roditelje koji ponekad iz najboljih namera uspore ili oštete razvoj deteta, pa tek onda vaspitače i učitelje. Ako ne budemo svi sarađivali, teško da možemo da napravimo velike promene.
Intervju vodila A.C.