Doktor Ranko Rajović gostovao je u emisiji „Na prvom mestu” na TV prva i govorio o novim istraživanjima koje je sa svojim timom sproveo, igrama koje podstiču motorni i intelektualni razvoj, aplikaciji koju sa timom programera kreira kako bi se deci ograničio pristup mobilnim uređajima i drugim, za roditelje važnim temama.
„Svaka nova generacija je slabija od prethodne dve. Pažnja je slabija, koncentracija je slabija, opšte znanje. Motorika je slabija, što znači da deca nisu imala dovoljno kretanja. I šta se dešava? To da 60% dece u Kranju (tamo je rađeno istraživanje) ne mogu da skoče unazad. To dete neće razumeti matematiku u minusu kad krene u školu. Motorika je vezana sa tim procesima.”
Doktor Rajović objašnjava i da se biljke ne kreću jer nemaju neurone. Ne trebaju im. S druge strane, životinjska bića koja se kreću imaju neurone. A najsloženiji nervni sistem ima čovek, što samo po sebi znači da smo mi bića za kretanja i da se mozak razvija u pokretu.
„Dete mora i da se kreće i da misli. Deca danas imaju slabije butine. To znaju roditelji ako zatraže od deteta da izvede čučanj, a ono dođe do pola i samo propadne. Nemaju mišiće. Ako nemaju razvijene mišiće nogu, onda ih nemaju ni na karličnom pojasu što dalje stvara problem sa pravilnim držanjem tela. Zato smo mi napravili igru „nevidljiva stolica”. Deca treba da stoje u sedećem položaju bez stolice i dok su u tom položaju crtaju kućice. Oni koji nacrtaju najviše kvadrata, pobeđuju. Teško im je da to izdrže. Isprave se, onda mogu da crtaju krovove, pa onda opet čučnu.
Posle te igre su nas i roditelji zvali da kažu da deca imaju upalu mišića, ali kad su sledeći put došli tražili su sami da igraju „nevidljive stolice”. Znate, mora da bude igra. Mi moramo kod deteta čim je progovorilo da prenesemo težište na misaone procese.”
Rajović objašnjava i da deca danas misle drugačije. Mi imamo duboku pažnju, a naša deca – hiper-pažnju. To znači da dobijaju jako veliki broj informacija u jedinici vremena, ali nema dubine obrade. Ne stižu da ih sve procesiraju. Mi moramo da im pomognemo, da menjamo način učenja u skaladu sa njihovim mozgom i da vratimo duboku pažnju.
„Zato smo osmislili igru za duboku pažnju. Šah je najbolji za to, ali neće deca od pet ili šest godina da igraju šah. Zašto? Zato što im je teško da shvate kako idu konj i lovac. Njima su te dve figure problem. Mi smo onda to pojednostavili, da im pomognemo da nauče. Iskoristili smo jednu figuru konja, lovca i topa. Na tablu smo stavili i sličicu sena (koje treba konj da pojede), topa (koji ide na starinski brod), a lovac mora da odnese sličicu sokola. I onda dete dobije zadatak – za koliko poteza možeš da skloniš sličice sa table? Jer dete kad nauči ovo, onda je spremno da uči pravi šah. I rešili smo problem duboke pažnje. Mi moramo te igre da pravimo da bismo vratili dete na pravi kognitivni stil.”
„Roditelji moraju da budu kreativni. Moraju da se snalaze. Dajte, igrajte se sa decom, oni moraju da misle, a ne da idu brze slike ispred njih, stotine impulsa u sekundu…Moj savet je kad idu na puta da igraju sa decom „kaladont“, to je vrhunska igra.Sa malom decom je odlična igra „Na slovo, na slovo“. Hajdemo životinje na slovo „m“. Dete tada sve što zna vrti u mislima i nabraja dok ne nađe ime životinje na traženo slovo.“
Kao što sam rekao, idealna igra za dete od 5 do 8 godina je igra koja se zove „kaladont“
To je posao roditelja, nađite igre u kojima mogu da misle, da razvijaju koncentraciju, da mogu da pobede, da dobiju i te hormone sreće – endofrine i tu sr razvija, zapravo, pažnja, a kad ih prebacimo u nove tehnologije i bobmardujemo impulsima, imaćemo svi probleme.
Doktor Rajović kaže i da su današnji roditelji preambiciozni i time svojoj deci čine medveđu uslugu. Mozak deteta radi brže nego naš i njegov svet je malo usporeniji. Zato mozak i radi brže, da sve primeti.
„Zamislite sad dete, roditelji ga vode na jednu aktivnost, drugu, treću, dete ne može sve te informacije da obradi, razvija se hiper pažnja. Mi moramo dečje vreme njemu da damo, uz puno ljubavi. Dete treba voditi na ono što voli, ne smete ga terati. Ako voli sport, neka ide na sport, ako voli engleski, onda to. Mi moramo da osetimo potrebe deteta.”
I problem s kojim se doktor Rajović godinama bori – mobilni uređaji. On tvrdi da ne treba potpuno da se uskrate, ali da njihova upotreba mora da se ograniči jer preterano korišćenje stvara probleme o kojima se već dosta govorilo (u akomodaciji oka, razvoju fine motorike…).
„Radili smo silna istraživanja i znamo da 90% dece od 10 godina ima svoj mobilni telefon. Sad radimo na EU projektu i za dve nedelje ćemo završiti aplikaciju za telefon koja će omogućiti roditeljima kontrolu vremena koje deca provedu gledajući u ekran. Dakle, dete će imati pola sata dnevno da koristi razne aplikacije i kako će tih pola sata iskoristiti je njegova stvar. Da li će 10 minuta provesti na Jutjubu, 15 na Instagramu, 5 na Fejzbuku, odlučuje samo. A kad to vreme istekne, ova aplikacija onda zaključava sve osim poziva i sms poruka. Dete može koristiti tih pola sata odjednom ili više puta u toku dana, a može dobiti i bonus pola sata, ako, recimo, preprešači četiri kilometra, što telefon takođe beleži.
Kada smo ovaj projekat osmislili, pitali smo decu kako bi „prevarili” roditelje da dobiju više vremena na telefonu. A oni su se dosetili i rekli da bi, ako na primer imaju matematiku, dali telefone drugarima iz drugih razreda koji taj čas imaju fizičko, kako bi onda izgledalo da su prešli ta četiri kilometra i dobili dodatne minute. Sada smo i to rešili pa neće moći tako lako da prevare sistem.”
Zašto je telefon problem? Dete kad dobije telefon broj informacija koje stižu do njega s višestruko povećava. Kad, recimo, igra igricu i pređe nivo njemu se aktivira hormon sreće, luči se endorfin, pa za pet minuta opet, to postaje kao droga. Stimulacija mozga je prejaka i to dete sad treba zainteresovati za knjigu.
„Mi moramo da pomognemo deci, jer time pomažemo i sebi.” – zaključuje doktor Rajović.
Priredila: A. C.
Zelena ucionica