Професор Милица Новковић: Сами родитељи стварају похлепно дете, и то оваквим понашањем!

јануар 23, 2019


Похлепно дете има бунар искривљених жеља. Похлепно дете, које васпитава “виртуелна гувернанта” има јак имитаторски ум и све што види он то жели. Где нема љубави, глад за материјалним је непресушна


Како објашњавате појаву данашњег родитељства у којем се на дете гледа као на центар света и њему је посвећено све: од новца до сваке мисли савремене маме која прераста у опсесију?

Деведесетих година прошлог века у све земље у транзицији прво је устоличена транзиција у васпитању, како би се традиционално васпитање заменило плишаним, традиционална породица је имала два васпитна модела – класичну казну и лепу реч.

Деца су знала правила која су морала поштовати, некада милом, некада силом. Иако је било страха од штапа деца су временом разумевала да су правила неминовност. У таквој породици било је и више љубави према деци и више поштовања деце према родитељима, одраслима.

А онда је “плишано-меко” васпитање полако освајало традиционалне породице, урушавајући их изнутра. Родитељи су наивно поверовали да је позитивно условљавање, та прастара “шаргарепа” збиља нешто ново, да је то љубав. Данас су родитељи постали лоше слуге својој деци, а деца њихови још гори господари. То су нове улоге у породицама нашег времена, које су само логична последица плишаног васпитања и истовремено законом забрањеног штапа.

Када дете позитивно условите говорећи: “Ако поједеш, ако покупиш играчке, ако седнеш на ношу, ако се брзо спремиш за вртић…даћу ти тач телефон, слаткиш, цртаће, игрице, нову играчку, лажно оправдање”… Онда је сасвим нормално да добијете похлепно дете, које ништа неће да ради ако нема интерес.

Према томе шаргарепа, коју сваки родитељ, нарочито мајке, умећу између детета и рада негује мито и корупцију, а не љубав. Где је интерес, ту љубави нема.

Професор Милица Новковић: Родитељи плаћају своје грешке у трећој, четвртој години свог детета јер не могу да га обуздају!
Похлепно дете постаје агресивно јер када му први пут кажете.”Не, не може, не, не дам, не немам…” Дете вам узвраћа баш оном класичном казном, која је родитељу законом забрањена. Може, јер дете зна да је друштвено презаштићено, дечијим правима, да нико не сме да викне, а камоли да га удари.

Тог тренутка улоге су замењене, дете постаје диктатор, родитељ послушни слуга. Похлепно и агресивно дете је и лењо. Неће да ради у кући, око себе, неће у вртић, неће да учи, да испуњава нормалне породичне обавезе.

Родитељу не преостаје ништа друго него да се прави као да је све нормално, да је дете центар његовог живота, центар света, а малог диктатора можеш умилостивити само поткупљивањем, којим успеваш да га контролишете како би било шта урадио или послушао.. Та контрола временом опада јер већ у пубертету контролу преузимају вршњаци и друштво.

Као што видите није све као што изгледа. Нису маме и тате вољно поставиле дете на врх непостојеће породичне пирамиде. Они су само некритички прихватили наметнуто плишано васпитање и добили све оно чему су се најмање надали. Све остало се догађало и догађа без њихове воље. Резултати? Пате родитељи, пате и деца, “шаргарепа” лудује, а друштво жење олују.

Да ли је тачна оно неписано правило да се дете васпитава до четврте године, јер до тада највише усваја васпитне методе?

Дете се рађа са клицама Љубави, Доброте, са талентима, са потребама биолошким и духовним. Не треба вам четири године, довољне су прве две и да видите све ужасне последице плишаног васпитања. Говорим о периоду последњих неколико година када су паметни, тач телефони ушли у наше животе.

Само дајте маленом тач телефон, а то је данас уобичајено и тиме сте омогућили контролу над дететовим потребама, што је најопаснија и најнепожељнија контрола. Једе када му се не једе, чак не зна шта једе, да ли је гладно или сито. Једе када ви то одлучите, када ви кажете шта и колико.

Дете се полако везује за ову направу, верујући да је виртуелна стварност примарна. Реални, изворни страх се замењује виртуелним, због којег дете не може да заспе природно већ тражи наопаке начине успављивања или се шири у вашем брачном кревету, протеравши оца у дневну собу. Дете се полако отуђује од реалног живота, због којег је и дошао на овај свет да се самооствари кроз Љубав и Доброту.


Ви га храните, облачите, перете му зубиће или га непрестаним мољакањем, вербализмом опомињете да није лепо што…Примећујете да само седи, да хоће да га носате, возите у колицима, не гледа вас у очи, касно проговара и прве речи нису мама и тата већ “јутjуб”, како чух неки дан.

Ушли сте у слепу улицу и са две године примене плишаног, а све даље не ваља, јер је последица лошег почетка. Дете не би смело прве две године да види екран, како би му се створили услови за безброј акције који су темељ свих следећих година развоја.

Нажалост, родитељи су погрешили, мислећи да раде добро јер су тренду са најновијом технологијом. Не треба много памети па закључити: “Неће ту бити доброг, здравог детета, ни доброг ђака.. Неће бити остварене три основне жеље сваког родитеља, када закмечи то њихово чедо: “Само да буде здраво, да буде добар човек и добар ђак”.

На срећу ма колико да сте грешили у незнању, све грешке се могу исправити знајем изворног васпитања.

Како се поставити према детету које поред љубави захтева да има све оно што има и његово друштво(генерација): прославу рођендана у играоницама, часове балета, енглеског, глуме, савремени мобилни телефон…? Како му објаснити да родитељ не може да обезбеди баш све (у материјалном смислу)?

Прво да појасним појам љубави из равни изворног васпитања. Дете се рађа са клицама Љубави, оне вечне из које треба да се развију све остале љубави. Родитељ само треба да ствара услове за развој те клице. Тамо где су казна, награда, сви облици условљавања, презаштићивање детета од рада, реда, домаћег васпитања, од учења, од школе, где је свакодневна употреба празних речи, којима молите дете да буде добро и морално у неморалним условима, ту се клица Љубави не развија.

Ту је присутан интерес, а интерес поништава љубав. Похлепно дете има бунар искривљених жеља. Похлепно дете, које васпитава “виртуелна гувернанта” има јак имитаторски ум и све што види он то жели. Где нема љубави, глад за материјалним је непресушна. Родитељу није јасно шта се то дешава и преостаје му само да прати плишано дете, испуњава његов бунар жеља, да му се правда како нема новца, да се претвара да га има подижући и кредите ако треба само да његово дете “не пати” и не разликује се од друге деце.

Дете је дошло на овај свет да му омогућимо равнотежу између материјалног и духовног. То је немогуће док се не укину плишани васпитни модели и не изврши контрола утицаја виртуелне стварности на дете.


До треће године дете не стављати пред екран, а до поласка у школу даљински и избор виртуелних садржаја мора бити у рукама родитеља. Дете, које расте уз изворно васпитање у којем нема ни казне, ни награде, ни болесне контроле свега здравог у детету, има само постављања здравих граница, је срећно, послушно и остварено дете у сваком периоду свога живота.

Пример: “Дете није гладно, игра се храном, баца је. Мирно уклоните дете од стола јер видите да није гладно. Ви ћете мирно завршити ручак, а дете када огладни замолиће вас за храну и бити веома захвално јер његов нагон глади ради, а желудац цвили”.

Када кренемо са променама јер смо погрешно хранили дете на силу, уз телефон, уз играчке, неће бити лако. Дете ће плакати јер му промене не годе. Па, нека плаче, али останите доследни, не употребивши ни казну, ни награду. Боље дете да плаче данас, него ви сутра, када ће проблем бити огроман.

Професор Милица Новковић, аутор “Породичног буквара” и “Битке Љубави”  porodicnibukvar.org

Извор: stil.kurir.rs/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама