Da li postoji nešto što se zove “višak ljubavi” prema detetu? Može li se dete voleti previše ili je problem zapravo u tome što u toj ljubavi izgubimo kompas, pa nas ona ponekad natera da radimo na štetu sopstvene dece?
U emisiji “TV Lica: Kao sav normalan svet” dr Ranko Rajović, specijalista interne medicine, neuroendokrinolog i Šef je Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru, govorio je, između ostalog, o načinima na koje “oštećujemo” svoju decu, uprkos najboljoj nameri.
“To prezaštićivanje jeste problem kojeg mnogi roditelji nisu svesni. Ne kritikujem ja mame, one to rade zbog hormona oksitocina koji su dobile kad su rodile bebu.”, kaže Ranko Rajović i dodaje da moramo znati da postavimo granicu.
Kao primer navodi one roditelje koji jure za detetom sa kašikom u ruci, nakon što je ono odbilo da jede, uz čuveno “hajde samo malo, meni za ljubav”.
“Kada sam na jednom predavanju rekao da, ako dete neće da jede u 3, ne mora, ješće u 7 kad bude večera, jedna mama je prokomentarisala kako su to ‘spartanske metode’. Otkad je preskakanje obroka spartanska metoda?” – pita se ovaj stručnjak za dečji razvoj.
Ovo, naravno, ne znači da potrebe deteta treba zanemarivati, već da baš suprotno, treba da učimo da ih kod deteta prepoznamo.
“Naravno da je deci potrebna pažnja i ljubav. Postoje čak i snimci mozga zanemarene dece. Regije mozga nisu povezane, baš zbog manjka ljubavi. Ali to ne znači da će deci višak ljubavi pomoći. Mora se tražiti neka ravnoteža. Evo, dobar primer tog ‘viška ljubavi’ su i pokloni. Kad smo mi bili deca znalo se da veliki pokloni idu za velike događaje. Rođendan, Božić. I svi smo to s nestrpljenjem čekali, pa odbrojavali dane unazad. Danas se ljubav iskazuje kroz poklone stalno. I deca onda to tako i nauče, da je TO ljubav i da oni mogu dobiti ono što požele, onda kad požele. Zato mi se i sami roditelji žale da je prag tolerancije na frustraciju kod dece danas, ne nizak, već ga uopšte nema.” – ističe Rajović.
On upozorava i na to da deca koja u porodici odrastaju verujući da imaju pravo na sve što požele, očekuju to kasnije i od društva, škole.
“A onda se suoče sa problemom jer van svog doma nisu centar sveta. I to je savet za roditelje: Dete ne treba da bude centar sveta ni centar porodice. Dete je deo porodice. To je nešto najprirodnije i do ove generacije je oduvek bilo tako. Deca su imala obaveze, odlazila u kokošinjac po jaja, čuvala ovce na livadi. Danas gradsko dete gotovo i da nema obaveze.” – kaže Ranko Rajović.
On ističe da mala deca čak vole obaveze, ali ih mi često sputavamo i govorimo “nemoj ti”, sprečavajući ih time da se razvijaju i da uče.
Govoreći o učenju u školama, Ranko Rajović ponovio je još jednom da je reproduktivno učenje prevaziđeno i da ne donosi pravo, upotrebljivo znanje.
“Informacije su danas na dohvat ruke, a mi moramo da naučimo decu da misle i da te informacije povezuju. Na moja predavanja dolaze učitelji i pedagozi, oni vide da nešto u tom radu mora da se menja jer sistem koji postoji ne daje rezultate. Ali mi je jasno da način rada o kom ja govorim nije tako jednostavno primeniti jer oni to nisu ni učili tokom školovanja. Još je ruska pedagogija pre 150 godina napravila veliku grešku izbacivši nelogične priče iz škola. Oni su se vodili time da nelogičnim stvarima nije mesto u školi jer decu spremamo za realan život, pa treba da uče realne stvari. Ali mnogo su pogrešili. Jer nelogične priče aktiviraju velike regije mozga. Zašto? Pa mozak je organ za preživljavanje i on mnogo bolje radi kad se suočava sa nečim nelogičnim jer tada proverava da nije u pitanju neka opasnost i uključuje rezervne regije mozga koje nam i jeste cilj da pokrenemo.” – objašnjava Rajović.
On navodi i niz primera za nelogične priče. Jedno dete u Sloveniji s kojim je radio je na neki od njegovih zadataka nacrtalo mamu s krilima koja idu iz glave. Drugo dete je, na zadatak da od pande, aviona i dece napravi priču, osmislilo da deca skaču iz aviona, a da ih hvataju leteće pande.
“Znaju deca jako dobro da pande ne lete i da krila ne rastu iz glave. Ali ako mi na ovakve njihove ideje kažemo da su to gluposti, da krila ne mogu da rastu iz glave, da leteće pande ne postoje, mi pravimo ogromnu grešku jer im zatvaramo te asocijativne regije u mozgu. A baš u tim regijama se razvija kreativnost, pa onda nije tako neobično što se često kaže da škola ubija kreativnost. A kad znamo da je kreativnost upravo ono što će im najviše trebati, zašto onda to radimo?” – pita se Ranko koji je i sam univerzitetski profesor i otac četvoro dece.
Rajović dodaje i da još uvek ima “stručnjaka” koji ne shvataju važnost nelogičnih priča i suprotstavljaju se njihovoj primeni u vrtićima i školama. S druge strane, istraživanja pokazuju da baš takve priče aktiviraju važne regije mozga zadužene za kreativnost i da tu kreativnost koju deca imaju moramo čuvati, jer to će sutra biti jedna od retkih veština koju veštačka inteligencija veoma teško može dovoljno dobro zameniti.
Govoreći o prijemnim ispitima koje đaci polažu, Rajović se osvrnuo na slučaj od pre dve godine, kada je na upisu na medicinu u Crnoj Gori, od 102 kandidata, čak 90 nije položilo prijemni ispit.
“To su najbolji đaci, oni koji žele da upišu medicinu. I odmah su se svi okrenuli protiv samog ispita, pitajući se kakav je to ispit, kad toliki broj dece nije položio. Nije problem u ispitu. Jer, kad pitate sve koji rade s decom da li je ispit taj koji je teži ili su deca sve slabija, odgovor je – ovo drugo. Pa dajte o tome da pričamo. Šta njima znače sve te petice ako ne mogu da polože prijemni? Šta ćemo da radimo? Da spuštamo kriterijume? Ko će onda sutra da nas leči, ko da nam gradi mostove?” – pita se ovaj stručnjak za dečji razvoj i dodaje da povlađivanje tome što su deca sve slabija sigurno nije rešenje, već da moramo tražiti uzrok i rešenje za taj problem umesto da spuštamo kriterijume i smanjujemo očekivanja koja imamo od dece.