Смешни доживљај (састав)

јун 7, 2015

Писмени задатак из српског језика – аутор: моја кћер, трећи разред основне школе:
 
Смешни доживљај
 
Јуче смо сви из наше породице кренули у једну продавницу ципела.
Ушли смо у ту предивну радњу пуну добро направљених ципела, чизама и понеких сандала. Дошли смо овде само због мене и мог брата. Једини је он трчао по радњи, рушећи све пред собом. Наравно, мене је мама запослила да га ухватим. Али то се обично завршава овако: ја са чворугом на глави, а мој брат са модрицом на дупету. Тужно сам одскакутала до једног штанда и угледала своју судбиму. Најбоље ципеле на свету! Биле су плаве боје и са пуно ситних отвора на себи. Узела сам их и однела мами. Онда сам од узбуђења лупила о зид и добила још једну чворугу. Мама и тата су испробавали на брату милион ципела, као да траже део за аутомобил, али су после свог тог мучења успели да нађу праве. Тада сам ја дошла на ред. И тако смо испробавали и испробавали, тако да смо се нашли у мору ципела. Када су ушли тата и брат, чуло се нешто као трт из брата. Мама је брзо платила ципеле и брзином светлости смо отишли кући.
Надам се да се нисмо пуно обрукали!
Ништа није слагала, надам се да ће учитељици бити смешно и да ће оно дупе и трт да схвати као песничку слободу. Јака тројка, најмање.
 
Е, сад мој састав:
 
Прошлог викенда смо породично отишли у природу. Диван дан, сунце, звездарска шума олистала, цветићи измилели, деца у екстази… Онда ред паркића, ред фудбала, ред кошарке, ред бадминтона, ред пуф, пант…Па сокић, па банане, па кексићи…идила. Онда најзабавнија игра – попни маму на дрво, јер мама после не уме да сиђе, а то је тако смешноооо!
Онда идемо у ресторан на ручак (јупи, не морам да кувам!). Опет све на нивоу, баштица, пићенце, чак и неки давно изгубљени пријатељ. Што су вам слатка деца. И лепо васпитана. Наручујемо јунећу чорбицу, нема јаја, син је алергичан. И свашта нешто. Доносе чорбицу, ал у њој грашкићи. И на то је алергичан. Муж сасеца моју побуну у старту, ништа му неће бити, повади то што се види. Важи, али знам да је суноврат кренуо. Поједосмо све, чист ваздух отвара апетит. Три минута касније мали рече кх, кх и креће риголето. Искусно први млаз хватам у руке, код другог већ подмећем тањир (позавидели би ми и они Кинези из циркуса, они што врте тањире). У ресторану мук, сви гледају у нас, очекујем аплауз. Одлазимо у wц да се проперемо и да нас забораве. По повратку, мали узима чашу да попије мало воде, ал она проклетница клизи и пада на камени под уз најјачи могући цангр на свету! Опет сви у нас, чак и онај пријатељ сажаљиво врти главом. Конобар доноси остатак хране, узима тањир с повраћком, ниједан мишић му се не помера на лицу. Извињавамо се, много се извињавамо, ал ето и чашу смо разбили…Ма нема везе (овима заувек забранити приступ објекту, сликати их и разделити слике особљу), деца су то…
Надам се да се нисмо пуно обрукали!
А увече, кад их напокон онесвестимо, гледамо их како спавају и хоће срце да нам искочи из груди од љубави. Молим вас, тихо, да се не пробуде, да данемо мало душом. Сутра је нови дан.
 
Извор: blog.b92.net

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама