„Деца данас више не иду на игралишта. Довољно је да погледате паркове. Ту су деца до пете године са мамом, татом… А старија деца, где су нам?“ – пита се Ранко Рајовић, аутор НТЦ програма и стручњак за дечји развој.
Рајовић каже да је у Бачкој Паланци где је одрастао спорт био саставни део детињства те да су сва деца тренирала по неколико спортова.
„И то је важна порука родитељима – упишите дете на спорт. Немојте га водити на сто активности. Балет, енглески, кошарка, скијање, мачевање. Не. Изаберите спорт и још једну активност. Не треба дете оптерећивати јер дечји мозак ради другачије, спорије него наш. Они су на тета-фреквенцији, а то је спорије. Зашто? Дете мора све да види, анализира, прихвати и обради и да иде даље. Сваки пут кад нешто види, то је ново искуство. Јер дечји сат другачије куца.“ – објашњава Ранко Рајовић.
Она наводи и пример детета које је видело птицу на прозору. Кад слети, дете је уочи, посматра и то траје. И то је главни догађај за то дете тог преподнева. За одрасле је то „дошла птица, отишла птица“. А дечји мозак мора да ради спорије да све прихвати и повеже.
„А шта ми радимо? Ми их водимо на једну активност, другу, трећу, пету и дете више нема времена да обради информације. То значи да морамо успорити. Немојте да прекидате природни процес. Не можемо ми своје идеје да форсирамо преко детета. Оштетићемо га. Дете мора да има СВОЈЕ време и време да му буде досадно. Јер тек тад почиње да мисли. Мање играчака им отвара могућност да више стварају. А ми, уместо тога, чим дете каже да му је досадно хватамо даљински и ту је 20 канала. А шта су нама говорили родитељи кад дођемо и кажемо да нам је досадно? „Иди играј се“. И то је најбољи савет.“ – тврди Рајовић.
Ако посматрамо досаду као досаду, она је стрес. То је непријатно стање из којег мозак жели да „побегне“. И тад је најлакше да узмемо видео-игрицу и да блокирамо досаду. А шта је други начин? Па да креирамо нешто.
Шта мислите, шта је од тога боље за ваше дете?
А како је досада настала?
Одговор на ово питање врло је занимљив. Каже Рајовић, то се десило вероватно кад је човек открио ватру. Некада давно лобања је била троугласта јер су се мишићи за жвакање спајали на врху и било их је много више. Пре ватре, људи су јели сирово месо и жвакали су јако дуго, за оброк им је било потребно много времена. А онда су пронашли ватру. И оброк може да се поједе за 10 минута и одједном су се појавили сати слободног времена. Времена за досаду. Тада је човек почео да ствара.
„И то је поента досаде. А ми смо данас у проблему баш зато што нема досаде и имамо децу која не знају да реше досаду. Добијају одмах све и сада. И ако тако научимо дете да функционише, тако се развија и понашање. И шта се деси сутра кад дете порасте? Праг толеранције, нула. Фрустрација огромна. Зато је јако важно да се родитељи едукују.“ – закључује Ранко Рајовић.