Говор представља важну стимулацију развоја неуронских мрежа, а самим тим и интелигенције код детета. У том контексту се може и разматрати значај учења другог језика у најранијем периоду живота, што може бити изузетно добра стимулација.
Колико је значајан рани развој?
Рани развој и рана стимулација су кључни фактори развоја детета, али нажалост, мало се ради на овом сегменту развоја детета. Нова открића из медицине, посебно из области неуронаука, јасно и недвосмислено указују да је период најважнијег развоја мозга до пете године. То се може лакше разумети ако гледамо главну биолошку улогу мозга, а то је преживљавање. Јасно је да дете првих пет година живота мора да научи много ствари, да се прилагоди на окружење, да научи језик, основне социјалне вештине, да препозна емоције своје, али и туђе. У том периоду успостављају се нервни путеви који су основа каснијег функционисања детета. Неурони и нервни путеви који се слабије користе се губе. Буквално, неурони се боре да заузму своје место и они који су слабији или мање коришћени ресорбују се и уступају место другим неуронима.
Успостављени нервни путеви су основа за развој мисаоних процеса, па је уз формирање нервних путева који се великом мером успостављају моторичким активностима детета, потребно дете што раније подстицати да мисли, повезује, доноси закључке, развија стратегију, сналази се, проналази нова решења. Тиме се обезбеђује синхрони развој, моторички и мисаони и успоставља интеграција важних регија мозга. Зато је важно у том периоду имати посебне програме који омогућавају свеукупан развој детета. Морам упозорити родитеље, да се развила читава индустрија која се заснива на неуромитовима и нуди „најбоље“ и „проверене“ програме који ће створити успешно дете, али нажалост није уопште лако, а посебно не брзо створити успешно дете са максимално развијеним биолошким потенцијалима.
Рани развој и двојезичност – колико је рано учење страног језика стимулишуће за мало дете?
Један од најтежих задатака који наш мозак мора да обави у животу јесте учење језика. Дете зависи од комуникације, а мозак као орган за преживљавање убрзано ради у првим годинама живота и хвата све информације, обрађује, повезује и омогућава да физиолошки здраво дете већ са годину дана проговори прве речи. Центар за говор је настао као потреба да људи у праисторији комуницирају, споразумевају се, лакше ухвате плен у лову. Развијао се хиљадама година и анализа мозга човека и осталих примата на компаративној анатомији на Харварду показала је да је тај део мозга, као и сензномоторне регије задужене за палац знатно већи код човека у односу на остале примате, па се може рећи да је развој интелигенције у великој мери покренут говором. Тако да говор представља важну стимулацију развоја неуронских мрежа, а самим тим и интелигенције код детета. У том контексту се може и разматрати значај учења другог језика у најранијем периоду живота, што може бити изузетно добра стимулација, али исто тако, у другим случајевима, може успорити развој детета. Зато је важно проценити потенцијал детета и тек на основу тога одлучити се да ли га изложити учењу другог језика.
На који начин мало дете најбоље учи?
Мало дете најбоље учи кад не мисли о учењу, тј. када се игра. Мало дете открива свет и за њега је све ново, неистражено, занимљиво, чудесно, загонетно, инспиративно и заправо мало дете открива свет. Дечји сат другачије куца и њихово време је успорено како би могли да анализирају свет око себе и не треба их прекидати када се играју. Најбоље у нама почиње чуђењем. Малом детету је све чудо. Ужива, живи интензивно сваки свој дан, а ми мислимо да се игра, али његов цео живот је игра. И тако неприметно учи, усваја знања и спрема се заправо за живот. Зато је важно да све што се ради са децом, иде ненаметљиво, успут, кроз игру. Тако најбоље учи.
Каква је ситуација у пракси, колико су нам деца стимулисана у раном узрасту?
Поједини експерти у Европи и даље сматрају да је рана стимулација мучење детета, да га не треба оптерећивати, да га чека учење цео живот и да управо зато не треба оптерећивати дете. Наравно, мора се добро проценити шта је оптерећење, а шта није. И тако организовати активности које за дете неће бити оптерећење, него радост. Као што дете учи језик ненаметљиво и успут, тако може да учи и друге ствари ако су део игре.
Познати је пример спринтера Усеина Болта који је најбржи спринтер на свету и који у секунди у пуном убрзању претрчи скоро 13 метара. Када се он појавио, било је несхватљиво за стручњаке из медицинске физиологије, како је могуће да неко трчи тако брзо. Касније је и то одгонетнуто, чак је и Болт у својој књизи написао да је као дете скоро сваки дан трчао спринт низбрдо. Наиме, отац му није дао да иде на терен да игра фудбал, али мама га је пуштала кад тата оде на посао. Договор је био да иде на терен, али да пре тате буде у дворишту. Болт је играјући фудбал на брду увек гледао на пут у даљини да види да ли отац долази. Кад га угледа како стиже на мотору, експлозивно је кретао спринт низбрдо да пре тате стигне у двориште. И на тај начин је успевала „мала превара“ и тата није ни помишљао да је Усеин уместо кућних обавеза играо фудбал на брду. Јасно је да овакав интензиван спринт и напор за Усеина није било мучење, него део игре.
Само ако замислимо да неко тера своја дете да трчи низбрдо сваки дан 200-300 метара, па чак и неколико пута дневно, како би дете постало првак у спринту, јасно је да је то мучење. Исто тако, ако кажемо детету: „трчи сваки дан низбрдо 100 метара, то је добар тренинг за спринт, бићеш првак света за 15 година“, нећемо ништа урадити јер то је мучење за дете. Или ако обећамо детету да ће добити чоколаде и бомбоне ако трчи низбрдо, успећемо једном, два или три пута. Мора да буде јасно свима који раде са децом да је једини мотив за дете игра, била је, увек ће бити.
Ово је важно разумети јер је рани узраст важан за развој детета и најбоље ћемо урадити ако методе које примењујемо личе на игру, дешавају се успут и ненаметљиво, те их дете не доживљава као обавезу.
Један сте од предавача на Конференцији о раном развоју Школе енглеског језика “Хелен Дорон”. Шта ће бити ваша порука и савет педагозима?
Најважнија порука свих мојих предавања, па и овог које ће се одржати у оквиру Конференције о раном развоју Школе енглеског језика „Хелен Дорон“, јесте да дете буде спретно, окретно, да мисли и повезује информације и да све што радимо са њим личи на игру. И друга порука је да укажем на значај окружења које, чини ми се, често не не разумемо довољно. У неким књигама и даље пише да је за развој интелигенције, окружење важно 50%, а генетика 50%. Или, да су једнако важни генетика, окружење и унутрашња мотивација. Мојим студентима на Педагошком факултету у Копру предајем да ће значај окружења боље схватити ако замисле следећу ситуацију: мама и тата су добили сина и на пример, држе га пет година у белој соби која је у потпуности бела, празна и са њим не говори нико. Да ли ће после пет година то дете бити 50% интелигентно као родитељи? Јасно је да неће бити ни 10%. Из овог примера се може схватити да је окружење важно скоро 100%. Студенти ме онда у чуду питају: „Ако је окружење 100%, колико је онда генетика, 2 или 3%?!“ Онда им дам објашњење да је и генетика важна 100% и да те две ствари не могу да се сабирају, јер генетика је потенцијал и важна је 100%, а развој потенцијала зависи скоро 100% од окружења. То значи да је генетика важна 100%, али и окружење исто тако, 100%. Из тог угла је јасно, да ако се окружење мења, а знамо да је важно 100%, да и методе рада морају да се мењају.
Разговарале: Мира Игњатовић и Јована Папан
Извор: Детињарије