Дечји психолог родитељима: Забраните деци игрице у којима се убија, пљачка, бежи од полиције

август 24, 2019

Прво, техника је датост модерне цивилизације и става сам да моја струка, клиничка психологија, не може да понуди адекватну предикцију шта ће се са нама десити у будућности, да ли ћемо бити киборзи или ментално недовољно развијени.

Деца која данас имају три до пет година су та нова генерација од које се очекује неки другачији вид „мајнд сетапа“, где мислим да они неће бити радикално другачији од нас, као јединке него ће просто лакше живети у овом дигитализованом свету коме су боље прилагођени – уверен је доктор наука Душан Вуковић, специјалиста медицинске психологије, са Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине где је начелник Одељења за дечју психологију. С Душаном Вуковићем разговарамо о зависности деце од компјутерских игрица и интернет садржаја, као и генералном утицају дигиталних технологија на њихове когнитивне способности.

У јуну прошле године Светска здравствена организација (СЗО) класификовала је зависност од компјутерских игара као болест. Колико дуго се код нас појављују деца с овим проблемом и да ли се тај број повећава?

 – Mи се с овим проблемом сусрећемо последњих десетак година. Проблем је интензивиран с порастом квалитета интернета, појавом друштвених мрежа, доступности огромне количине садржаја, експоненцијалног развоја игрица, као и виртуелне реалности. Данас имамо све више родитеља који се жале да су њихова деца зависна од игрица.

Постоји више типова зависности од дигиталних технологија – зависност од информација, игрица, куповања, друштвених мрежа, сексуалног садржаја и слично. Рецимо, гледање Јутјуба би била зависност од информација. Опет напомињем, да  је и узраст тај који у значајној мери може да одреди тип зависности – можете видети децу од три четири године како гледају, нпр. Јутјуб и врло интензивно показују симптоме нечег што би могли назвати зависношћу. У каснијем узрасту деца постају зависна од компјутерских игрица где врло лако долази до тежих компликација типа – у почетку социјалне депривације, потом и изолације, где се искључиво друже онлајн с другим гејмерима, потом незаинтересованости за садржаје другог типа и коначно нечег што препознајемо као депресија.

Када се и у ком стању вама јављају деца која имају овај проблем. Да ли их доводе родитељи, или они сами траже помоћ или то сугеришу наставници?

Деца и адолесценти се никада не јављају сами јер њима је лепо, она не признају зависност, што је случај и код других врста зависности. Најупечатљивији показатељ за родитеље да имају проблем јесте оно што се дешава кад ви њима забраните игрице. Уколико дође до грубље промене понашања – изразито незадовољство, свађалаштво, опоненција, лагање, одбијање послушности, незаинтересованост за друге садржаје и слично, онда можемо да говоримо и о адикцији, тј. зависности.

Бесмислено је бежати од технологије

Замислите да немамо приступ свим тим садржајима на Интернету? То што смо окружени дигиталном технологијом и брзим протоком информација не значи да ми заглупљујемо него да наш мозак има лакши приступ тим информацијама. То је суштина. Школство, колико је то могуће и потребно, треба да се прилагоди новонасталом „електростимулативном“ окружењу.

Идеално је да доведете дете кад приметите прву промену у понашању, али ми као родитељи често потценимо количину времена коју они проведу пред екраном/екранима, па кажемо то је то, само пар сати дневно. Кад озбиљније пратите шта раде, схватите да они на распусту, по овим врућинама, проводе и више од десет сати дневно за неким од електронских уређаја. Не мора да се створи адикција али то може да постане животни стил где ви ништа друго не радите него играте игрице или “висите на нету”. И ту треба направити разлику између праве адикције и животног стила у коме никакаве друге садржаје немате осим, рецимо, гледања Јутјуба.

Рецимо, да се не ради о адикцији, него о стилу живота, колико такав стил утиче на сам развоја детета и формирање личности будући да су они још у развоју?

Пуно радикалних ставова тврди да се одмах „навлачите“ на електронске садржаје и чињеница је да се ту ради о хиперстимулацији, па је деци која изађу из тог невероватног 3D света и погледају у језеро – оно досадно јер постану зависни од подражаја. Међутим, та „перцептивна“ зависност доста брзо прође јер ако направите паузу од 12 или 14 сати, ваш организам се враћа на старо. Рецимо, деца од пет до шест година, која играју игрице, имају потешкоће с развојем функције пажње и концентрације. Као последицу у школском узрасту имају рањиву пажњу и наравно да им последично школа неће бити интересантна јер треба да континуирано понављају упрошћене садржаје типа да пишу једну косу линију целу страницу.

Ако се пацијент јави на време – најкасније у нпр. првој години „адикције“ и ако се третман уради како треба, ми можемо његово душевно стање, у великом проценту случајева да доведемо у нормалу. Наравно, уколико имамо адекватну сарадњу с родитељима и широм заједницом, између осталог, попустљивијих баба и деда.

Шта саветујете родитељима, колико и на који начин да дозволе деци приступ дигиталним технологијама?

Медицина 21. века искључиво је усмерена на превенцију. У складу са тим и ми родитељима саветујемо контролу садржаја, али и времена које дете проводи на „геџетима“. Ретко који родитељ проверава садржај, а то би требало чинити барем на недељном нивоу. Важно је да имамо увид и информацију шта дете гледа на Јутјубу, с ким четује, који речник користи, које игрице игра и слично.

Наша препорука за децу узраста до 12 година, за време трајања школе је максимално два пута дневно по 40 или 50 минута са паузом од минимално 15 минута и викендом три пута по 40 или 50 минута са паузама не мањим од 15 минута. То је оптимум по којем мозак, али и личност у развоју остаје без значајнијих последица.

Гејминг постаје дететов животни стил, преузео је све вредности везане за њега и дете или адолесцент само о томе размишља и само се тиме бави. Ово често имамо као последицу васпитне депривације, односно занемаривања од стране родитеља који се нису у довољној мери потрудили да понуде алтернативне садржаје, што представља превентивни али и терапијски кључ у решавању овог типа адикције. Родитељско бављење алтернативним садржајем захтева време и додатну енергију.

Како одабрати адекватне компјутерске игрице за децу и да ли такве постоје?

Лично сам љубитељ тзв. „геџета“, поштовалац технолохије и науке – али и истовремено згрожен игрицама у којима или убијате или крадете или возите кола, сударате се и бежите од полиције, и то је то – ништа друго не радите. Мој једини коментар као клиничког психолога и психотерапеута је да игрице тог типа не треба да играју! Нажалост, врло често долази и до јавне дисквалификације деце која одбијају овакав тип игрице, те каснијег булинга. Али опет акценат стављам на родитеље – па да ли је могуће да не примећују да њихова деца играју ове игрице – или се можда слажу да је то у реду, или минимизирају потенцијалне последице. Докле год можете, утичите на децу у избору игрица које играју! Немојте да упадате у замку да попустите детету које негодује јер не може да игра игрицу у којој убија, пљачка и бежи од полиције. То забраните и заступајте сопствени став.

Да ли би родитељи требало нагло да забране игрицу, с обзиром на то да је код нас недавно одјекнула вест да се дечак, наводно, убио кад му је мајка забранила да игра омиљену видео-игрицу?

 – Ми као професионалци не можемо да доносимо реално оријентисане закључке на основу једног изолованог примера. Превентивна мера јесте забрана: „Не можеш то да играш!” Често сугеришем родитељима да имају пуно право да снажно утичу и на избор занимања и избора факултета.

Процес осамостаљивања младих људи се у последњих сто година невероватно продужио, људи се касније осамостаљују и венчавају и самим тим се и укупна душевна зрелост младих људи померила. Мислим да новији тренд у васпитавању деце, по принципима „будите пријатељ са вашим дететом, разговарајте” и слично, барем у овом амбијенту не доноси жељене резултате.

Ценим да треба да се вратимо делом и старијем типу васпитања са једном здравом дистанцом у односу на децу, али и временом које проводимо са њима односно емоционалном разменом која се током тог, заједнички проведеног времена дешава. На тај начин заузимамо праву позицију ауторитета, којим нам као родитељима и припада, и без веће муке успевамо заједно са децом да доносимо и стратешке одлуке везане, од избора игрица, па до факултета. Деца, објективно немају реалне критеријуме и амбијент у коме живимо је измењен и делом је настао као последица некритичности како родитеља тако и ширег окружења где се све пасивно прихвата, попут гледања ријалити програма, где на сваких десет секунди имате сексуално провоцирајући садржај.

Пасивизиран родитељ се повлачи, а ако ми, као родитељи не узмемо ствар у своје руке, ко ће?

Интервју водила: Снежана Милановић

Више на: Дневник

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Дечји психолог родитељима: Забраните деци игрице у којима се убија, пљачка, бежи од полиције"

  1. Aleksandar каже:

    U katalogu akreditovanih obuka ZUOV-a postoji, već tri godine, obuka “Prevencija prekomerne upotrebe i zavisnosti od savremenih tehnologija” koja se bavi ovim problemima i mogućnostima prevencije.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама