Ранко Рајовић: Успех је уско повезан са раним детињством

јул 13, 2019

Досада је врста стреса и једно неугодно стање. Када им је досадно, и одрасли и деца покушавају се решити тог осећаја, односно наћи занимацију. Но, проблем досаде код деце у данашње време попримио је забрињавајуће размере јер деца тешко проналазе занимацију, а да није везана уз рачунар, видеоигре или мобител. О томе што родитељи могу да ураде, али и у чему греше када је је реч о дечјој досади, разговарали смо с једним од највећих ауторитета на овим просторима када је о одгоју и образовању реч, др Ранком Рајовићем.


Данашњи родитељи који су пре 30 година били деца сигурно се сећају како је у то време у дому постојао један телевизор с једним или два програма и када има је било досадно излазили су потражити друштво за игру. Није било проблем пешке или на бициклу отићи четири, пет, шест километара на игралиште где би се играли сат, сат и по и вратили се кући.

Када би падала киша, морали су сами осмишљавати игре и родитељи тада нису решавали проблем досаде свом детету, већ је дете то само решавало. Или се играло с играчкама или је слагао лего коцке или правили кулу од дрвених коцкица.

Проблем досаде увек је био покретач и досада је важан и добар фактор развоја детета. Када му је досадно, дете мора нешто смислити, организовати се, повезати неке ствари, направити можда неку нову игру, потражити друштво.

Што се данас догађа с децом? Родитељи превише штите децу, раде уместо детета једну, другу, трећу ствар. Родитељи решавају проблем досаде своје деце уместо да га пусте да га сам реши. Купе детету видеоигру па ако му досади та игра купиће му другу.
Укључе ТВ на којем има 50 програма, а те програме радили су психолози да ‘заробе’ дете, тј. да што више гледају ТВ. Рачунари нису лоша ствар и треба бити у току с технолошким напретком, али је проблем када она дословно постану замена за све.

Наша деца одрастају у виртуалном свету. Пре неколико година стварно сам био у шоку када сам видио да на видео играма пише 4, 5, 6, 7. Мислио сам да је то ознака за узраст детета којем је игра намењена. Онда су ми рекли да је то ознака за ступен насиља у игри, колико има крви, јесу ли одсечене руке, ноге, главе.

Јако пуно родитеља пита ме за помоћ јер не знају како дете одвикнути од видеоигара. Играње игара ствара зависност јер мозак лучи превелике количине ендорфина што изазива превелике количине среће.

Чуо сам од пријатеља, када су ишли на мора њихова два сина од 9 и 12 година нису желела да иду на море јер је њима лепо у Новом Саду. На море су ипак отишли, а када су дошли тамо ретко који дан су хели да иду на плажу, говорили су да их боли глава, јако им је сунце… Што су радили? Седили у хотелу и играли видеоигре.

Што ће дете, које не зна решити досаду, радити за 5 или 10 година? Биће фрустрирана особа с прагом толеранције нула. То дете мора све добити одмах и сад, не може чекати. То су нове генерације деце која нама стижу, говори др Ранко Рајовић.

Љубав према књигама

То што родитељи решавају деци проблем досаде можда је и трећина свих проблема у васпитању, наставља Рајовић. Када му је досадно, родитељи морају да знају  да га треба пустити, нека можда и заплаче…

Имам пријатељицу која је својој ћерки, када јој је рекла да јој је досадно, одговорила ‘Како то мислиш досадно, па само глупој деци је досадно, а ти ниси глупа.’ И онда се девојчица тргнула и отишла да се игра. Дете развија и креативност и логичко размишљање када се бори против досаде.

Родитељи греше и када се стално играју са својом децом, па нису родитељи најбољи пријатељу детету, него ослонац и њихов је задатак да помогну   детету да буде самостално. Може се родитељ играти с дететом неке игре, рецимо шах или лего коцке, истиче Рајовић.

Што родитељ може да  уради? У детету стварати љубав према неким важним стварима, рецимо према књигама.

Купите детету сликовнице па мало гледајте, мало читајте. Ако су у сликовници само слике животиња родитељ не треба само набројати које су животиње на слици него нека исприча целу причу која, на пример, може ићи овако: ‘Ово је пас Реx који је дошао у село, изгубио је брата, били су заједно у шуми, брат је отишао у друго село, Реxа је прихватила мачка…’ Родитељ прича причу и за два дана нешто промени, а дете ће се бунити ‘Не не није тако’; нема везе, у уторак је овако, у четвртак је онако; онда ће и дете почети убацивати неке елементе приче.

Мозак је орган за преживљавање који се формира у првих пет година живота и у том периоду адаптације мозак мора видети је ли се дете родило у Африци у џунгли, у пустињи, негде на Северном полу тако да може припремити дете да преживи. Мозак у раздобљу адаптације све прихвата и када родитељ детету од малена чита, та прва љубав према родитељима и веза с родитељима иде уз књигу. Ако се, на пример, књига чита од 19 до 19.20 дете то памти цели живот, саветује Рајовић.

 

Успех је уско везан са раним детињством

Соихиро Хонда, творац велике аутомобилске твртке Хонда, већ је био стар, али је и даље први долазио на посао. Новинар га је питао зашто и даље долази први на посао када има толико новаца да може уживати, створио је империј и стварно не мора више први долазити на радно мјесто. Хонда му је одговорио да воли свој посао и да му је посао одмор.

Откуд тако велика љубав према послу?, упитао је новинар.

Хонда се тада сјетио свог раног дјетињства. Јако је био везан за тату и волио је кад га је тата носио на раменима док би вукао колица с врећама жита у млин. Мали Хонда у млину би легао на вреће и чекао да тата заврши посао. Мало је и спавао, али увијек би чуо татин глас. И стално се чуло како се окреће жрвањ и тај звук у оснивачу Хонде цијели живот будио је најљепше осећаје. Лежао је поред врата где је било постројење откуда је допирао мирис моторног уља.

Када осетим окретање строја и мирис уља, сјетим се најсретнијег периода свог живота, закључио је Хонда.

Код свих великих људи, без обзира на то у којем подручју су успешни, рано детињствобило је изузетно важно за њихов успех, закључује др Ранко Рајовић.

Др Ранко Рајовић. доктор интерне медицине, дугогодишњи председник Одбора за даровите међународне удруге Менса и УНИЦЕФ-ов сарадник на пројекту раног потицања интелектуалног развоја деце, оснивач Менсе Србије и Одсјека за даровите Никола Тесла Центра те један од највећих ауторитета на овим просторима кад говоримо о одгоју и образовању.

Рајовић је и аутор НТЦ-систем учења којим се подиже интелектуални потенцијал деце те се развија брзина размишљања и закључивања – тзв. функционално знање.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Ранко Рајовић: Успех је уско повезан са раним детињством"

  1. Mića каже:

    Iluzija je da od deteta kome je priroda dala prosečan DNA može da se napravi, kako ga profesor zove, veliki čovek. Na žalost, 90% ‘uspeha’ je u našem genetskom kodu. Ovih 10% spada u domen “pazi da dete ne upropastiš”. Dakle, naša misija u životu deteta je, pre svega, da ga/je ne upropastimo. Ne zlostavljajte ga, ne sputavajte njene talente, vodite računa o njegovom zdravlju, i tako dalje. Sve ostalo je na vašem detetu i vi tu možete vrlo malo – na žalost.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама