У историји савремене културе, стрип заузима место које превазилази оквир забаве. Његова функција, поред осталог, била је и да обликује генерације читалаца кроз јединствену комбинацију слике и речи, једноставности и мисаоности, хумора и моралних дилема. Стрип је био школа духа и имагинације, прозор у свет маште и у исто време инструмент културног и етичког образовања.
Стрип као културна педагогија
У времену када су млади читали Астерикса, Таличног Тома, Микија Мауса или Алана Форда, развијала се једна невидљива, али дубоко делотворна културна педагогија. Стрип је учио како мислити у сликама, како препознати иронију, како разликовати комично од баналног, правду од самовоље. Духовити дијалози, морални обрти и ситуациони хумор имали су ненаметљив дидактички ефекат: учили су децу, али и одрасле, да свет није једноставан, да је интелигенција у духовитости, а племенитост у деловању.
Посебно су значајни они стрипови који су, под плаштом комедије, нудили дубоку друштвену и моралну рефлексију. Алан Форд је, у том смислу, био више од стрипа — он је био сатира једног система, иронијски коментар људске глупости, похлепе и бирократске бесмислености. У преводу на наш језик, који је сам по себи постао културолошки феномен, духовитост је прерастала у језичку виртуозност и друштвену критику. То је доказ да стрип може бити и простор књижевне уметности.
Естетска и мисаона димензија
Стрип је често био потцењиван управо због своје популарности. Међутим, иза привидне лакоће цртежа и кратких реченица, стајали су аутори који су стварали дела дубоке естетске и мисаоне сложености. Хуго Прат и његов Корто Малтезе отворили су могућност да стрип постане филозофска прича у сликама, меланхолична медитација о слободи, судбини и смислу путовања. Поред Корта Малтезеа, јунаци попут Рипа Кирбија и Модести Блејз доносе реалистичне приче о борби за правду, без натприродних моћи и понекад, као Модести Блејз, и без институционалног оквира. Такви стрипови су естетски били на нивоу књижевности и филма, а понекад и изнад њих, јер су умели да мисao сажму у кадар, у израз лица, у тишину између две слике.
Стрип је у том смислу био и претходница филмског језика. Његова динамика кадрова, ритам нарације и визуелна економија утицали су на развој филмске поетике. Отуда не чуди што су бројни филмски жанрови – од вестерн комедије до научне фантастике – потекли управо из стриповских матрица. Супермен, Бетмен и Спајдермен, суперхероји популарне културе, постали су митолошке фигуре модерног света, изрази колективне потребе за моралним редом и надом у људску моћ добра.
Национални контекст и културна традиција
Ни домаћи стрип није без значаја. Мирко и Славко, иако данас делује наивно, био је производ времена у којем се кроз једноставне црте и поруке градила колективна свест о храбрости, солидарности и патриотском моралу. Стрип је тада био један од медија кроз које се на популаран начин преносила идеја заједништва и оданости вишем циљу.
Издања попут Стрипотеке и Политикиног забавника (који је одувек имао делове посвећене стрипу) постала су институције. Њихова комбинација едукативних, уметничких и забавних садржаја стварала је читалачку културу која је имала и дубину и ширину. То су била издања која су се читала породично, где су се генерације сусретале око истих јунака, истих прича и истог језика.
Стрип данас – између традиције и дигиталног заборава
Данас, у ери дигиталне дистракције, стрип делује као архаични облик комуникације. Млади код нас више не листају масовно Стрипотеку (а ни она није више оно што је некада била), већ бескрајне токове слика и кратких видео-клипова. Међутим, та површност визуелне културе управо открива колико је стрип био важан: он је учио како читати слике са смислом, како у низу кадрова препознати нарацију, како мислити визуелно, а не само гледати.
Савремени стрипови, иако присутни у дигиталном формату, дакле, више нису тако масовна појава, а и њихова функција није као пре неколико деценија. Недостаје им оно што су класични стрипови поседовали — јасно дефинисан етички оквир, духовитост која прочишћава, ликови који уче о достојанству и разуму. Стрип би и данас могао бити драгоцен педагошки алат, нарочито за децу која тешко усвајају текстуалне садржаје, јер спаја визуелно и вербално, рационално и емотивно, естетику и морал.
Греше они који кажу да је улога стрипа у образовању и васпитавању младих била епизодна појава — била је цивилизацијска. Стрип је био мост између детињства и уметности, између игре и мисли, између слике и речи. Он је обликовао укусе, развијао смисао за ритам и иронију, подстицао емпатију и критичко мишљење.
Зато повратак квалитетном стрипу можда не би био само носталгични хир, већ би и то био један од сегмената културног опоравка. У времену када визуелно прети да замени смисао, стрип би могао поново да научи младе да гледају — и да виде.
Милан Станковић