Људска судбина, како је показала нова студија, директно зависи од прве три године живота. Интелигенција, знања, сналажење у животу и простору, али и такве „тривијалности“ као што је висина зараде, па и благостање друштва, чак и лична срећа, зависе од чврстине везе између правилне неге и одгоја у раном узрасту и начина на који је дететов развој стимулисан од рођења до треће године
Сва деца су рођена с правом да расту, развију се; да живе, да воле и да артикулишу своје потребе и осећања за сопствену добробит. Овде не парафразирамо повељу о правима деце, већ истичемо поруку чувене швајцарске психолошкиње Алис Милер, која се током двадесетог века изборила да човечанство озбиљно схвати њене поруке о последицама злостављања по децу. Нова сазнања из неуронауке говоре о томе да више није довољно не злостављати децу, или их не занемаривати, већ да је од кључне важности за друштво, а не само за тај један мали живот, оно што се данас у стручном жаргону зове рани развој детета. Те прве године живота одавно су познате као круцијалне у формирању наше личности, али данас знамо да се у тим годинама дефинишу многе ствари од којих ће зависити дететова срећа и будућност. Ако је неко и сумњао да су прве године живота кључ за нашу будућност, медицински журнал Ланцет недавно је објавио серијал чланака обимних студија у којима су учествовали 45 аутора и 22 институције из целога света који су чак појачали уверење да су прве три године живота оне најважније за дете, уз додатак да његова интелигенција, знања, сналажење у животу и простору, али и такве „тривијалности“ као што је висина зараде, па и благостање друштва зависе од чврстине везе између правилне неге и одгоја у раном узрасту и начина на који је дететов развој стимулисан.
У овом тренутку нема важније ствари од улагања у дечју будућност и од њиховог раног развоја, закључак је студије објављене у журналу Ланцет. Неуронаука нам је отворила врата новог сазнања да она прича о томе да „детету ништа неће фалити, јер ни ја нисам имао па шта ми фали“ не пије воду. Добар старт у животу значи касније и добар живот.
Године 2007, у првој серији истраживања и чланака у Ланцету о раном развоју детета утврђено је да преко двеста милиона деце испод пет година не успева да достигне свој пуни потенцијал. Године 2011. докази су зацементирали оно што смо већ знали: пропусти у раном узрасту детета изазивају трајне последице, а број деце која су угрожена повећава се. Кључна ствар дешава се у прве три године живота кроз стимулацију, адекватну исхрану и едукативну подршку. Последња студија из 2015. још је суровија: двеста педесет милиона деце у свету или 43 одсто млађих од пет година неће достићи свој пуни потенцијал због тога што нема адекватан рани развој, чиме се оштећује њихова будућност и будућност једног друштва. То су деца сиромашних земаља и оних са просечним примањима, иако их на територији Европе има 18 одсто. Бројке кажу још да неразвијене или деце са застојем у развоју и ухрањености у Европи има 17 одсто, док три одсто живи у екстремном сиромаштву.
Деца достижу свој пуни развојни потенцијал када стичу способности за академско, социоемоционално, економско и бихевиорално достигнуће. Многобројни фактори утичу на то, укључујући здравље, исхрану, безбедност и сигурност, одговарајућу негу, рано учење и когнитивну стимулацију – све то су главни домени који међусобно утичу једни на друге и појачавају учинак оних других како се процес развија. Деца су, показује студија, врло осетљива на било какве промене и недостатке.
Извршни директор УНИЦЕФ-а Ентони Лејк недавно је признао да је веровао да је рани развој детета везан искључиво за образовање. Да, ако дете учимо о свим бојама и облицима, ако га учимо о слојевима и бројевима, то може да буде сасвим довољно да подстакне мали ум и његов здрави развој. И то је тачно, говори Лејк, али сада знамо да он захтева далеко више од тога, и управо та сазнања треба да покрену револуцију у начину на који размишљамо и деламо по питању раног развоја детета. „Већ знамо колико су кључне прве године живота детета у погледу здравог развоја мозга. Током тих година, скоро хиљаду нервних ћелија умрежава се сваке секунде – што се никада више током живота не понавља“, каже Ентони Лејк. „Ове конекције граде основе дечјег живота. Оне помажу да се одреди дечји когнитивни, емоционални и друштвени развој. Њихов капацитет за учење, њихов будући успех, чак и будућа срећа. Али сада знамо да на те конекције дубоко утичу не само гени већ и услови у којима се развија тај млади живот. То је нераздвојиво.“
Од тог раног развоја, током којег је дететов мозак „најпластичнији“ управо због тога што ствара поменутих хиљаду конекција међу неуронима у секунди, зависи и како ће се оно касније укључивати у друштво, како ће се понашати у новом окружењу, како ће памтити, учити и прилагодити се. Ако је првих сто дана владе увек у фокусу, првих хиљаду дана детета је од кључне важности за његову будућност. Постоје само варијације које су године важније за одређене области развоја. После треће године, те повезаности „ако … онда“ у случају прихода нестају и сви недостаци из првих 1000 дана долазе на „наплату“. Сиромаштво је, иначе, директан узрочник слабог развоја когнитивних способности и богатства језика у прве три, па чак и у првих пет година. То материјално сиромаштво прелази на интелектуално још током дететових првих годину дана. Квалитет из прве две године важнији је за раст ИQ него све касније године.
Сваки родитељ жели нормалан животни пут за своје дете, али хоће ли оно развити своје пуне потенцијале зависи и од целог друштва. Од услова у којима живи, почев од укупног стреса којем је изложено, начина живота, доступности свих потреба, али и од тога како ће бити стимулисано.
Колико је то важно за земљу показују и резултати из Јамајке, која је применила програм развоја когнитивне способности последњих 25 година: данас се то очитава у скоку од 25 одсто просечне зараде одраслог. С друге стране, пропусти у прве две године живота имају штетан ефекат на здравље одраслих и на људски капитал, укључујући и хроничне болести, нижи ниво образовања и зараде у одраслом добу. Још горе, пропусти код деце у једној генерацији осећају се доминантно и у наредним генерацијама, производећи зачарани циклус међу генерацијама и самим тим одржавање сиромаштва. Једино разбијањем тог зачараног круга могуће је постићи циљ.
Образовање није довољно, као што се раније мислило, и њиме није могуће надокнадити све оне пропусте из прве три године живота, па и из првих пет. Јасан пример су и деца смештена у различите институције, или она ромска деца која немају ни приближно исти старт као остала, чак ни када се покушава са инклузијом. Ипак, и она имају знатне бенефите уколико им се квалитет живота поправи, почев од бољег осећаја за друге око себе, знатно нижег нивоа кортизола, па чак и начина реаговања на стрес. Посебна ставка је што деца која расту у установама имају заувек измењену микроструктуру беле масе.
„Када стимулишемо дечји мозак играјући се с њим, разговарајући, читајући му, тада подстичемо развој дечјег мозга. Дете које нема пажњу породице није само мање срећно од осталих. Погођен је и његов начин да живи и учи у потпуности. Када се дете правилно храни, ми такође хранимо и његов мозак и помажемо развоју његових неуронских спона. А када бринемо о њему и бранимо га од насиља и злостављања, ми такође штитимо његов мозак од токсичног стреса који може да покида те веома важне везе и омета здрави развој мозга. То су ствари које мењају живот. То нас тера да делујемо, и то да делујемо другачије“, каже Ентони Лејк.
У последње две или три деценије виђен је огроман напредак у преживљавању деце. Као резултат глобалних напора, морталитет деце испод пет година опао је за 53 одсто између 1990. и 2015. Ипак, од сиромаштва нове генерације не могу да побегну, што је сасвим довољно да се упропасти не само један живот, једна породица, већ и цело друштво и његова будућност. Ако се томе дода и низак ниво предшколског образовања, као и физичко злостављање, битно се увећава изложеност ризицима за слаб развој у многим деловима света.
Добра нега је од кључне важности да се умање ови ризици. Када се ум активира, патерн позитивног везивања између детета и мајке ствара особе које имају поверење, које смеју да се упуштају у оно што зовемо живот. Тако се деца упознају са светом и уче о њему. Изузетно је важна брига коју дете добија код куће, али и у свим установама са којима оно долази у додир, па чак и његови родитељи: све је везано за исхрану, здравље, образовање и социјалну и дечју заштиту. То су основе да би деца могла да се нормално развијају и напредују. Све то пада у воду у екстремним условима сиромаштва, разорених породица и друштвених конфликата, као и у другачијим случајевима појединачног и друштвеног стреса. Студија показује да је у тим случајевима веома важна политика подршке породицама, и такве ствари као што су плаћено одсуство, правилно дојење и предшколско образовање. Јер све то може да смањи притисак на породице и да им омогући да се брину о деци на начин који је најбољи за њих. Зато је важно инвестирати не само у образовање, као што каже Ентони Лејк, већ и у исхрану и у заштиту. То све заједно може да помогне здравом развоју детета и сви програми треба да буду усмерени ка томе.
Апел који су упутили аутори студије јесте да је терет лошег развоја детета сваљен углавном на родитеље, или чак једног, да је потцењен и да захтева много озбиљнији приступ институција, влада, па и држава широм света, јер се ризици по здравље и благостање детета не могу свести само на, рецимо, неухрањеност или на екстремно сиромаштво. Зато је ургентна потреба увећање и спровођење квалитетних програма који ће променити здравље, исхрану, безбедност и сигурност те деце, све оно што ће им помоћи да развију интелектуалне вештине, креативност и добробит из које ће произаћи здрави и продуктивни одрасли. Од изузетне су важности координација, мониторинг и улагање у развој како би се што више стимулисао рани развој деце, и да се с тим, пре свега, не стане после треће године живота.
Извор: Недељник