K. G. Jung: Ličnost je klica u detetu koja se postepeno razvija samo kroz život i u životu

7 novembra, 2017

(…) Bolje je visoki ideal odgajanja ličnosti ne primnjivati na decu. Jer ono što se obično podrazumeva pod „ličnošću“, naime određena psihička celovitost, sposobna za otpor i nadarena snagom, ideal je odraslogkoga čovek hoće da doturi detinjstvu u dobu kad još nije svestan problema svoje takozvane zrelosti ili – što je još gore – kad ga svesno izbegava. Naime, ja sumnjam da naše savremeno pedagoško i psihološko oduševljenje za decu ima nepoštenu nameru: govori se o detetu, ali se pri tome misli na dete u odraslom. U odraslom se, zapravo, krije dete, večito dete, jedno još uvek formirajuće ali nikada kompletirano dete kome su stalno potrebni nega, pažnja i odgajanje. To je deo čovekove ličnosti koji teži da se razvije u celovitost. Ali od ove celovitosti čovek našeg vremena udaljen je kao nebo od zemlje.U prigušenoj slutnji svog defekta on se dokopao vaspitanja deteta i oduševljava se dečjom psihologijom na osnovu omiljene pretpostavke da u njegovom sopstvenom vaspitanju i dečjem razvitku mora da je nešto išlo naopako, nešto što se može izgladiti u sledećim generacijama. Ova namera je, doduše, dostojna hvale, ali se razbija o psihološku činjenicu da na detetu ne mogu korigovati nijednu grešku koju još uvek i sam činim. Prirodno da deca nisu toliko glupa, kako to mislimo. Ona isuviše dobro primećuju šta je pravo a šta nije. Andersenova bajka o kraljevom novom odelu sadrži besmrtnu istinu. Koliko roditelja mi je najavilo pohvalnu nameru da svojoj deci uštede iskustvo koja su sami morali da iskuse u detinjstvu. A kada bih ih zapitao: „Ali da li ste sigurni da ste prevazišli ove greške?“ , oni bi bili sasvim ubeđeni da su kod njih sva oštećenja davno korigovana. Ali u stvarnosti to nije bio slučaj. Ako su kao deca bili odgajani isuviše strogo, oni su svoju sopstvenu decu upropašćavali neukusnom, neverovatnom tolerancijom;ako su im u detinjstvu bila uporno skrivana izvesna životna područja, onda su svojoj deci otkrivali ista ta područja sa istom takvom upornošću i prosvetiteljski.Oni su, dakle, padali samo u drugu krajnost, najjači dokaz tragičnog daljnjeg postojanja starih grehova! To su potpuno previđali.


Sve ono što želimo da promenimo kod dece treba najpre da pažljivo proverimo da to nije nešto što bi bilo bolje promeniti u nama, tako, na primer, naš pedagoški entuzijazam. Možda je to namenjeno nama. Možda pogrešno shvatamo pedagošku potrebu, pošto bi nas neprijatno podsetila na to da smo i sami još uvek na neki način deca i da nam je u velikoj meri potrebno vaspitanje.
U svakom slučaju ova mi sumnja izgleda bezuslovno umesna ako se želi da se već deca odgajaju kao „ličnosti“. Ličnost je klica u detetu koja se postepeno razvija samo kroz život i u životu. Bez određenosti, celovitosti i sazrevanja ne ispoljava se nijedna ličnost. Ove tri osobine ne mogu i ne treba da budu svojstvene detetu, jer bi ono sa njima bilo lišeno detinjstva.Od deteta bi postao neprirodno, prerano sazreli, odrastao čovek – surogat. Ali ovakve monstrume već je izvelo moderno vaspitanje, naime u onim slučajevima gde su roditelji uložili pravi fanatizam da stalno i uvek čine sve najbolje za svoju decu i da „žive samo za nju“. Ovaj tako česti ideal sasvim sprečava roditelje u njihovom sopstvenom razvitku, a osposobljava ih da svoje sopstveno „najbolje“ nameće deci. Ali šta je u stvarnosti ovo takozvano najbolje? To je ono što su roditelji u velikoj meri zapustili kod sebe. Na taj način deca se podstiču na rezultate koji roditelji nikad nisu postigli. Ovakve metode i ideali stvaraju vaspitne nakaznosti.

 

Ličnost ne može da odgoji neko ko je sam nema. I ne dete, već samo odrastao može da dostigne ličnost kao zreli plod životnog rada usmerenog ka ovom cilju. U dostizanju ličnosti leži ništa manje do najbolji mogući razvitak celine jedne posebne jedinke. Za to je potreban ceo ljudski život sa svim svojim biološkim, socijalnim i psihičkim aspektima. Ličnost je najviše ostvarenje urođenog svojstva posebnog ljudskog bića. Ličnost je delo najviše životne hrabrosti, apsolutna potvrda individualnog postojanja i najuspešnije prilagođavanje na univerzalnu datost, uz najveću moguću slobodu saopštenog odlučivanja. Nekoga za to odgajiti izgleda mi da nije mala stvar. To je svakako najveći zadatak koji je postavio moderni duhovni svet.

 

(…) Ličnost se razvija tokom života iz teško ili pak sasvim nejasno dokučivog klicinog začetka, i tek kroz naša dela postaje očigledno ko smo. Mi smo kao sunce koje hrani život zemlje i stvara svakojake lepote, retkosti i zla; mi smo kao majke koje u krilu nose nepoznatu sreću i patnje. Mi najpre ne znamo kakva su u nama dela ili nedela, kakva sudbina, kakva dobra i kakva zla; i tek jesen može pokazati šta je zasejano u proleće, i tek je uveče jasno ono što je počelo ujutro.

 

Ličnost kao potpuno ostvarenje celovitosti našeg bića nedostižan je ideal. Međutim, nedostižnost nikada nije protivrazlog protiv ideala, jer ideali nisu ništa drugo do putokaz a nikad cilj.
K.G. Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (O postajanju ličnosti, odlomak, str. 45-48), Prosveta, Beograd, 2006

Izvor: srodstvopoizboru.wordpress.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama