Родитељи, по правилу, очекују да деца већ у вртићу савладају и слова и бројеве, и тврде да то подразумевају и учитељи, док струка поручује супротно.
– Описмењавање захтева одређена професионална знања (методика почетног читања и писања, припрема за описмењавање) које учитељи добијају током студија. Родитељи углавном не умеју на исправан начин да науче децу читању и писању, тако да често то погрешно раде. С друге стране, васпитачи у предшколским установама такође нису стручно оспособљени за описмењавање деце, они о томе не уче на својим факултетима и у школама. Према постојећим програмима васпитно-образовног рада у државним предшколским установама, описмењавање деце није предвиђено у овим установама. Васпитачи треба да помажу деци у учењу слова, читању или писању у складу са тим колико су она заинтересована. Ово су званични педагошки ставови – каже професорка Слободанка Гашић Павишић, национална координаторка за Србију истраживања ТИМСС 2011.
Она наглашава да већ дужи низ година описмењавање деце у предшколском узрасту остаје у пракси отворен проблем. Деца спонтано у раном узрасту почињу да се интересују за слова, писане и штампане текстове, а на то у значајној мери утичу савремене информационе технологије са којима она рано долазе у додир.
– Родитељи одговарају на та дечја интересовања како знају и умеју. Они, такође, врше притисак на предшколске установе да се деца у предшколском узрасту описмене и на основу тога процењују квалитет установе. Под тим притиском васпитачи ангажују децу да попуњавају различите радне свеске, а да не умеју да их упуте у правилно писање слова или ишчитавање речи. Жалосна је ситуација када у вртићу видите децу да леже на поду и с потпуно неправилним држањем руке неправилно исписују редове слова – каже Гашић Павишић.
Она потврђује да учитељи данас брзо прелазе кроз процес припреме за читање и писање и почетно описмењавање, с обзиром да већи број деце доласком у први разред познаје слова или зна да чита, што не одговара првацима који су у школу дошли без тих знања. Такав наставни рад тражи од њих веће ангажовање, па су у ризику да почну да заостају у учењу и да губе самопоуздање у школском раду, указује наша саговорница.
– Решење овакве ситуације може да донесе промена у образовању предшколских васпитача на факултетима и високим школама, односно да се уведе методика почетног читања и писања и да се они стручно оспособе за такву обуку деце. Искрено, не верујем да ће ускоро доћи до такве промене. Поготову не синхронизовано, у наставним плановима и програмима, јер су установе које школују будуће предшколске васпитаче самосталне у доношењу таквих одлука. То би, такође, морало да буде повезано са одговарајућим прилагођавањем предшколског припремног програма, као и наставног програма у првом разреду основне школе. Пошто је сада израда новог предшколског програма у току, видећемо како ће питање описмењавања у вртићу бити решено – истиче Гашић Павишић.
Родитељи првака са којима смо разговарали јединствени су у оцени да је време предвиђено за описмењавање у првом разреду врло кратко, да се слова „прелећу“, да се пред децу постављају превисоки захтеви да морају по неколико слова за један час да науче. Шта саветовати родитељима?
– Морају сами да процене шта би било добро решење за њихово дете. Активности које родитељи предузимају у описмењавању деце могу да буду директне (када директно подучавају децу словима, читању текста) или индиректне (без подучавања читању, али кроз подстицање активности које чине важне предуслове за вештине читања и писања). За учење читања и писања је важна правилна артикулација (изговор) свих гласова и развијен такозвани фонематски слух, односно препознавање и издвајање гласова у речи и уочавање финих разлика у гласовима који се слично изговарају ( б-п, д-т, ћ-џ-ђ…) . То се код деце развија кроз разне игре гласовима – брзалице, бројалице, игре “ На слово , на слово…“ „Кажи речи које почињу/завршавају се истим гласом…“, прављење рима, стихова који се римују. Децу треба подржати да сама састављају приче, песмице, да измисле нови завршетак познате бајке или приче, дати им прилику да говоре и разговарају. Сведоци смо да деца и млади из генерације у генерацију све мање умеју да говоре, али и да имају све мање прилике у школи да усмено излажу своје знање или да дискутују – истиче Гашић Павишић.
Последње ТИМСС истраживање, које је у Србији реализовао Институт за педагошка истраживања, показало је да рана писменост утиче на резултате које ученици постижу у четвртом разреду основне школе.
– Рана језичка писменост подразумева да дете пре поласка у први разред препознаје већину слова азбуке, чита неке речи, чита реченице, прича приче, пише слова азбуке и пише неке речи. Процена родитеља о умећима њихове деце пре поласка у школу у домену језичких и математичких активности показује се као значајан позитиван предиктор постигнућа за ђаке у Србији. Ученици са богатијим искуством у активностима усмереним на развој математичке компетенције и ране писмености и обимнијим ресурсима у кућном окружењу (дигитални уређаји за обраду информација, књиге за одрасле и дечје књиге) постижу боље резултате на ТИМСС 2015 тесту из математике и природних наука. Међутим, треба имати у виду да на школски успех ученика значајно утиче социоекономски статус породице – истиче Гашић Павишић.
Припрема
– Припрема за читање и писање се састоји у томе да се деци често чита, да буду окружена књигама, да се она упознају са карактеристикама штампаног текста – да белине раздвајају речи, да се чита са лева на десно, одозго надоле и слично. Припрема за писање обухвата вежбање графомоторике – правилно држање и вешто коришћење прибора за писање, исцртавање/исписивање различитих линија, овладавање правилним правцем исписивања линија слова – каже Слободанка Гашић Павишић.
Извор: Данас