Разбијена чаша, проливена вода – то је дететово животно искуство! 

25 јануара, 2021

„Оно ће да меси! А ја ћу после целу кухињу да рибам! Уморићу се више од чишћења него од кувања. Не треба ми помоћ у кухињи. Брже ћу сама…“

Претерана брига, перфекционизам, жеља да контролишете дететову судбину и управљате њоме – ометају дететову самосталност. И шта још? Банални дефицит времена.

„Немам кад да чекам да се дете само насапуња. Оно ће да почне да се игра сапуном, да дува балончиће између прстију. Немам кад да чекам да се поигра. Треба да се спава. Умићу га ја зачас…“

„Оно ће да меси! А ја ћу после целу кухињу да рибам! Уморићу се више од чишћења него од кувања. Не треба ми помоћ у кухињи. Брже ћу сама…“

“Претерана брига, перфекционизам, жеља да контролишете дететову судбину и управљате њоме – ометају дететову самосталност.”
„Ух, сад ћу опет морати да га подсећам, наговарам, мотивишем, да почисти за мачком. Немам ја толико времена. Брже ћу ја то сама…“

Да би се мирно поднела „неперфектна“ куповина, важно је прво угушити перфекционисту у себи.

„Она је спора ко пуж. Док сачекаш да се сама обуче, прође вечност. Морало би се устајати пола сата раније. Боље да је ја обучем на брзину…“

Поред дефицита времена, сметња је и чврст став зацртан у главама неких родитеља: „Наш задатак је да дете поштедимо потешкоћа и сачувамо га од грешака.“

То је, разуме се, лепа идеја, али њена реализација нема никакве везе с реалношћу. А реалност је таква да се сваки човек у свом животу, пре или касније, сусреће са потешкоћама. И свако прави грешке.

“Реалност је таква да се сваки човек у свом животу, пре или касније, сусреће са потешкоћама. И свако прави грешке.”

Узмимо да ће суперродитељима све одлично ићи за руком. Све потешкоће које се појављују на дететовом путу они ће сами отклањати. Али да би се детету оперативно помогло, то дете треба да буде поред њих. Увек. Према томе, могућност да живи без потешкоћа дете ће морати да плати личном слободом и самосталношћу. Али га ни то неће спасити. Родитеља једном више неће бити. А дете ће остати само. Иако, гледајући по узрасту, одрасло, свеједно је – беспомоћно.

Не, задатак родитеља јесте да помажу детету да излази на крај с тешкоћама. Да га уче да се напрегне и савлада тешкоће. Такво искуство је важно. То је као пелцовање. Као тренирање имунитета. Као редовна фискултура. Ако има такво искуство, у тешкој ситуацији, без обзира колико му је година, дете ће се савладати и рећи: „Ништа, и с овим ћу изаћи на крај.“

Слично је са грешкама. Ако последице грешака нису штетне по живот и здравље, онда се, унапред знајући да дете греши, можете с њим сложити: „Добро, пробај.“ Ако дете лишите искуства сопствених грешака, истовремено га лишавате и могућности да анализира, извлачи закључке, предвиди, најзад – да исправља грешке. „Паметни уче на туђим грешкама“ – хипотетички је тачан исказ. Али чињенице говоре да се „како је исправно“, „како би било боље“, „како треба“ – боље усваја кроз сопствено искуство, искуство својих грешака.

–Хоћу обичне рукавице.

–Не, оне ће се одмах уквасити и озепшће ти руке. Узми непромочиве.

–Неће да се уквасе! Хоћу обичне!

–Кад ја кажем да ће да се уквасе, онда ће да се уквасе! Узимај ове!

А може и овако: нека дете крене с обичним рукавицама, а ви понесите непромочиве. Обичне рукавице ће се уквасити, руке ће му се смрзнути и дете ће само тражити непромочиве рукавице. То ће међутим бити његова лична одлука заснована на личном искуству.

–Када црташ, боље да све друго, што ти не треба, склониш са стола.

–Могу и овако.

Упс, вода се пролива и кваси блок… Ево га – негативно искуство је ту. И одмах је постало јасно зашто је боље расклонити сувишне ствари са стола. Сад је најважније да се суздржите од зановетања: „Е тако, а лепо сам ти говорила! Треба да слушаш кад ти се говори!“

Сад је најважније да се суздржите од зановетања: „Е тако, а лепо сам ти говорила! Треба да слушаш кад ти се говори!“
Пре упорног наметања свога мишљења, размислите какве могу бити последице? Још једаред: да ли су последице претња за живот и здравље? Ако нису, поставимо себи следеће питање: да ли се последице могу лако превазићи или анулирати? Ако могу, дозволимо детету да добије по неку чвргу и извуче закључке.

Разбијена чаша, проливена вода – то је дететово животно искуство!

Дете је пролило воду. Дете је разбило чашу… Да ли је то лоше или добро? То је напросто чињеница. Чињеница је неутрална. А даље све зависи од мамине реакције. Мама се може уплашити. Јао ужас! Дете ће сад угазити где је мокро и уквасити чарапе. Разбило је чашу? Јао, сад ће забити стакло у ногу. А стакло може да уђе дубоко испод коже. Ужас, ужас, ужас! У маминој глави већ тече филм страве и ужаса: хирурзи поде маскама врше операцију извлачења комадића стакла из дечјег стопала… Преплашена, она евакуише дете у другу собу и ставља га на кауч. Моли тату да га до завршетка чишћења не скида са ока: „Да нисте нос промолили у кухињу!“ За сваки случај, мама обува детету патофне (иако оно седи на каучу). И јадно дете закључује да је свет опасан, да је оно незаштићено, и да је једино безбедно место на свету – кауч…

Није добра варијанта ако мама победоносно изјави: „Рекла сам да ћеш просути!“ Узгред она може рећи и да је дете „ко везана врећа“, да се „петља где му није место“ и побројати све дететове грехе у последње време. Највероватније ће уследити и неутешна прогноза: „Ускоро ћеш тако поразбијати све судове!“ Уз то мама у љутини може шлепнути нарушиоца поретка и истерати га из кухиње. То је ситуација неуспеха, која ће код детета формирати одговарајућу самооцену…

Разбијена чаша, проливена вода или шта год треће – то је дететово животно искуство. Да ли ће то искуство кочити даљу активност, бити трауматично или подстицајно у погледу самооцене – зависи од реакције и понашања одраслог.

С друге стране, мама може мирно констатовати чињенично стање. Јер то се свима дешава, уобичајена ситуација. О да, дете је пребрзо нагнуло кутлачу. О да, ставило је чашу на саму ивицу стола. Сви ми док нешто учимо, чинимо грешке. Ако мама полако објасни како се сипа вода, ако помогне у скупљању комада стакла објашњавајући узгред зашто је важно бити пажљив, ако каже шта треба радити с барицом или још боље – дâ детету крпу да и оно с њом брише под, дете ће добити развојно искуство. Искуство анализе грешака и њиховог исправљања.

Разбијена чаша, проливена вода или шта год треће – то је дететово животно искуство. Да ли ће то искуство кочити даљу активност, бити трауматично или подстицајно у погледу самооцене – зависи од реакције и понашања одраслог. „Лења мама“ даје предност томе да бреме чишћења подели са дететом, да јој оно помогне колико може.

Одломак из књиге „Самостално дете или како да постанете „ЛЕЊА“ МАМА“, Ана Бикова, Службени гласник, 2019.

Извор: Детињарије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама