Razvojni i neurotski strahovi kod dece

novembar 16, 2019

Strah je urođena reakcija organizma na pretnju i kao takav ima važnu ulogu u adaptaciji organizma na sredinu.

Samo su dve vrste straha urođene – strah od iznenadnih jakih zvukova i strah od gubitka podloge. Deca u strahu reaguju na sličan način kao odrasli – opštom zakočenošću orgamizma, povlačenjem i nesuprotstavljanjem izvoru straha.

Vrlo je važno napraviti razliku izmedju razvojnih i neurotskih strahova. Razvojni strahovi su prirodni pratilac razvoja svakog deteta, javljaju se kada se dete oseti ugroženo i spontano prolaze prelaskom na narednu razvojnu fazu. Dosadašnja iskustva u radu sa decom idu u prilog činjenici da je za prevazilaženje razvojnih strahova vrlo značajna harmonična i adekvatna porodična klima. Najveći broj strahova javlja se normalno u raznim fazama života i polako iščezava sa sazrevanjem i sticanjem stvarnih iskustava koja ispravljaju maštu i nerealnu procenu stvarnosti.

Prvi strah kod deca javlja se u period između šestog i osmog meseca i to je strah od separacije (odvajanja) od majke i strah od nepoznatih osoba. Separacioni strah kulminira u period između prve i druge godine. U tom periodu, vrlo je značajno da majka svaki put kada napušta prostoriju to jasno kaže detetu, ali isto tako i da naglasi da će se vratiti.

Oko druge godine kod dece se javljaju strahovi od životinja, odnosno nekih njihovih delatnosti (jedenje, bodenje isl.).

U periodu treće i četvrte godine, kada se kod dece intenzivno razvija imaginacija i mašta, česti su strahovi od razbojnika, zamišljenih bića – veštica, vampira, divova… U tom uzrastu, kako deca uviđaju da zaspati, dakle ostati bez kontrole, prepustiti se, počinju da razvijaju strah od mraka i često od roditelja traže da spavaju sa upaljenim svetlom.

Sa polakom u školu, javljaju se strahovi od škole, neuspeha, kao i drugi društveni strahovi. Školske fobije koje se javljaju u ovom periodu svrstavaju se u neurotske strahove i javljaju se često kod prezaštićene i emocionalno nedovoljno zrele dece. Deca u susretu sa novim zahtevima i odgovornostima postaju nesigurna, imaju teškoće u adaptaciji, a često se javljaju i telesne reakcije u vidu bolova u stomaku, glavobolje, osećaja malaksalosti. To su situacije kada je neophodna pomoć stručnjaka, koji će u skladu sa potrebama, kapaciteteima i osobenostima deteta primeniti adekvatan metod kako bi se ovaj strah prevladao.

U ovom periodu deca postaju svesna situacija koje su realno ugrožavajuće, a najdramatičniji doživljaj u tom periodu je doživljaj smrti. To je period kada ideja o smrti poprima realističnu dimenziju i kada dete može da je razume. Važno je sa detetom otvoreno razgovarati na ovu temu i dopustiti mu da bez straha i osećaja nelagode ispolji svoja osećanja.

U periodu adolescencije dominantni su strahovi od društvene osude, neuspeha u životu, telesnih nedostataka. Usled burnih fizičkih, intelektualnih i emocionalnih promena u organizmu, dolazi do osećaja nesigurnosti i potrebe za prihvatanjem i podrškom od strane vršnjačkih grupa, koje su u ovom perodu vrlo značajne, jer predstvaljaju značajan izvor podrške adolescentu. Kako bi se adolescentske krize upešno prevazišle, važno je adolescentu pružiti puno podršku i uvažiti njegovu individualnost i aktuelne potrebe.

Postoje i strahovi koji u neopravdani i nerealni i nemaju povod u nekoj konkretnoj situaciji, ili je reakcija straha prenaglašena u odnosu na situaciju. Dete prepoznaje takav strah, ali ne nalazi način da ga se oslobodi. Takvi, fobični strahovi, nemaju funkciju adaptacije, već, naprotiv, dovode do izbegavanja određenih objekata i situacija, i na taj način se sužava polje kretanja i delovanja deteta. Da bi se takvi strahovi prevazišli značajno je podržavajuće i bezbedno iskustvo sa terapeutom, kako bi dete steklo uvid u mehanizam nastanka straha i ulogu koju strah za njega ima.

Jako je važan i način na koji su roditelji i cela porodica uključeni u proces prevazilaženja strahova. Roditelji najčešće smatraju da će deci pomoći ako ih razuvere da su njihovi trahovi realni. Međutim, ono što deci treba je da ih roditelji saslušaju, podrže i da u s prihvate to što čuju, bez osuđivanja, negiranja, razuveravanja.

Ukoliko deca ne dobiju adekvatnu podršku, neki od trahova mogu doprineti nastanku različitih anksioznih stanja. Deci treba predočiti da je u redu da imaju takva osećanja, da ih imaju i drugi ljudi i dozvoliti im da pričaju o tome.

Autorka teksta: Jelena Stefanović Jovanović, diplomirani psiholog, psihoterapeut pod supervizijom

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama