Развојни и неуротски страхови код деце

Страх је урођена реакција организма на претњу и као такав има важну улогу у адаптацији организма на средину.

Само су две врсте страха урођене – страх од изненадних јаких звукова и страх од губитка подлоге. Деца у страху реагују на сличан начин као одрасли – општом закоченошћу оргамизма, повлачењем и несупротстављањем извору страха.

Врло је важно направити разлику измедју развојних и неуротских страхова. Развојни страхови су природни пратилац развоја сваког детета, јављају се када се дете осети угрожено и спонтано пролазе преласком на наредну развојну фазу. Досадашња искуства у раду са децом иду у прилог чињеници да је за превазилажење развојних страхова врло значајна хармонична и адекватна породична клима. Највећи број страхова јавља се нормално у разним фазама живота и полако ишчезава са сазревањем и стицањем стварних искустава која исправљају машту и нереалну процену стварности.

Први страх код деца јавља се у период између шестог и осмог месеца и то је страх од сепарације (одвајања) од мајке и страх од непознатих особа. Сепарациони страх кулминира у период између прве и друге године. У том периоду, врло је значајно да мајка сваки пут када напушта просторију то јасно каже детету, али исто тако и да нагласи да ће се вратити.

Око друге године код деце се јављају страхови од животиња, односно неких њихових делатности (једење, бодење исл.).

У периоду треће и четврте године, када се код деце интензивно развија имагинација и машта, чести су страхови од разбојника, замишљених бића – вештица, вампира, дивова… У том узрасту, како деца увиђају да заспати, дакле остати без контроле, препустити се, почињу да развијају страх од мрака и често од родитеља траже да спавају са упаљеним светлом.

Са полаком у школу, јављају се страхови од школе, неуспеха, као и други друштвени страхови. Школске фобије које се јављају у овом периоду сврставају се у неуротске страхове и јављају се често код презаштићене и емоционално недовољно зреле деце. Деца у сусрету са новим захтевима и одговорностима постају несигурна, имају тешкоће у адаптацији, а често се јављају и телесне реакције у виду болова у стомаку, главобоље, осећаја малаксалости. То су ситуације када је неопходна помоћ стручњака, који ће у складу са потребама, капацитетеима и особеностима детета применити адекватан метод како би се овај страх превладао.

У овом периоду деца постају свесна ситуација које су реално угрожавајуће, а најдраматичнији доживљај у том периоду је доживљај смрти. То је период када идеја о смрти поприма реалистичну димензију и када дете може да је разуме. Важно је са дететом отворено разговарати на ову тему и допустити му да без страха и осећаја нелагоде испољи своја осећања.

У периоду адолесценције доминантни су страхови од друштвене осуде, неуспеха у животу, телесних недостатака. Услед бурних физичких, интелектуалних и емоционалних промена у организму, долази до осећаја несигурности и потребе за прихватањем и подршком од стране вршњачких група, које су у овом пероду врло значајне, јер предстваљају значајан извор подршке адолесценту. Како би се адолесцентске кризе упешно превазишле, важно је адолесценту пружити пуно подршку и уважити његову индивидуалност и актуелне потребе.

Постоје и страхови који у неоправдани и нереални и немају повод у некој конкретној ситуацији, или је реакција страха пренаглашена у односу на ситуацију. Дете препознаје такав страх, али не налази начин да га се ослободи. Такви, фобични страхови, немају функцију адаптације, већ, напротив, доводе до избегавања одређених објеката и ситуација, и на тај начин се сужава поље кретања и деловања детета. Да би се такви страхови превазишли значајно је подржавајуће и безбедно искуство са терапеутом, како би дете стекло увид у механизам настанка страха и улогу коју страх за њега има.

Јако је важан и начин на који су родитељи и цела породица укључени у процес превазилажења страхова. Родитељи најчешће сматрају да ће деци помоћи ако их разувере да су њихови трахови реални. Међутим, оно што деци треба је да их родитељи саслушају, подрже и да у с прихвате то што чују, без осуђивања, негирања, разуверавања.

Уколико деца не добију адекватну подршку, неки од трахова могу допринети настанку различитих анксиозних стања. Деци треба предочити да је у реду да имају таква осећања, да их имају и други људи и дозволити им да причају о томе.

Ауторка текста: Јелена Стефановић Јовановић, дипломирани психолог, психотерапеут под супервизијом