У Оксфордовом речнику, дисциплина се дефинише као „чин тренирања људи да поштују правила или код понашања, уз коришћење казне да би се исправило непоштовање“ (правила или кода). Поред примарног значења, наилазимо и на дефиниције попут контроле понашања или тренирања себе да би се постигло нешто на контролисан начин и кроз стицање навика. Сама реч потиче из латинског језика, од речи дисципулус која значи ученик. Можемо пробати да тумачимо дисциплиновање као стављање неког у позицију у којој се нешто учи али који је под присмотром професора који награђује и кажњава понашања.
Зашто смо започели овај чланак значењем речи дисциплина? Опис значења речи у речнику би требало да одражава како се најчешће одредјена реч користи. Уместо да пројектујемо своја значења о томе како је уобичајено схваћена, ми смо консултовали речник. Оно што смо препознали јесте да, куда год да погледамо, циљ дисциплине је контрола сопственог или туђег понашања ради остваривања неког одређеног циља, и средства којима најчешће то постижемо јесу награде и казне. Дисциплина, овако рецнички схваћена, је свакако саставни део васпитања (понекад цак и потпуно изједнацен са васпитањем). Медјутим, ипак, када користимо реч „дисциплина“, понекад сузавамо њено значење само на конкретно стицање навика у школи или у спорту иако је њено значење далеко шире, и завире у све области „родитељства“ и „васпитања“. Нису ли деца наши највећи ученици?
Почећемо са несумњиво најучесталијим формама дисциплиновања. Учење кроз систематско примењивање награда и казнама је такозвано инструментално учење или оперантно условљавање. Идеја је да се награђивањем понашања, учесталост понашања повећава (ако дете добије кесицу сличица након сваког тренинга, дете ће чешће долазити на тренинге), казном се смањује (ако добија батине сваки пут када се наставници пожале на његово понашање, биће „дисциплинованије“ на часовима). Поред награда и казни имамо у арсеналу и друга средства дисциплиновања. Уз „награде“ које би се у психологији означиле као позитивно поткрепљење, ту је и негативно поткрепљење, односно уклањање нечег негативног да бисмо повећали учесталост понашања („Ако поправиш успех, одлобађам те кућних обавеза на недељу дана“). Експресно делотворне, ове методе су најчешће и коришћене. Скинер, један од најпознатијих истраживача ове области је успео да научи голубове да читају, па зашто не бисмо ми могли да изманипулишемо и дететом да ради оно што би требало?
Међутим, циљ дисциплине није само тренутно стабилизовање понашања, већ је пут ка учењу самодисциплини, саморегулацији, самокритичности, освртању на сопствено понашање. Уколико то регулишемо спољашњим „поткрепљивачима“ како можемо очекивати да ће такво моделовање понашања водити самодисциплини? Уобичајено мисљење јесте да се испрва наметнута дисциплина временом почне доживљавати као сопствена… Оно како нас васпитавају постаје укорењени део нас. И кад нема више оног ко нас награђује или кажњава, ми и даље имамо утисак да смо под нечијим будним оком. То онда можемо можда назвати „савест“. Међутим, оно што не смемо да дозволимо јесте да придржавање правила буде само по себи циљ него да уз то не изостане ни креативност, ни тежња да се искорачи даље од онога што се тражи и очекује.
Ми ћемо понудити мало другачију дефиницију дисциплине.
Дисциплиновање је постизање доследности у понашању и улагање напора да се учини оно за шта верујемо да је добро за нас или оно што ће даље довести до жељеног циља кроз увиде ста је оно сто погрешно радимо и како можемо да то исправимо на најбољи могући начин.
Ево пар корака у нетрадиционалном дисциплиновању које може дати и ефекте који су јачи и-или дуготрајнији од ефеката казне и награде.
• Када дете уради нешто погрешно, често упаднемо у замку да оцењујемо дете као уопштено добро, лоше, безобразно, неваспитано и слично, уместо да обратимо пажњу на то шта конкретно није урађено како треба. Укажите деци на то шта су урадили погрешно! („Ту вежбу радиш погрешно.“). Дакле – указујемо на понашање, а не оцењујемо целокупну личност детета.
• Проблем ставите у власништво детета. Учините проблем личним за дете. („Нећеш чути шта ти говорим ако говориш у исто време као ја.“ Уместо- „Ућути док ја причам. Не могу да се дерем само због тебе!“ „Ти би био љут кад бих те прекидала сваки пут док ти причас, је л’ да?“)
• Понудите решења. Помозите им да исправе то што раде погрешно. („Можда можеш да са другарима прицас пре часа или после часа.“ „Засто се не надјес са другарима за време викенда?“) Наравно, када дајете сугестије, дајете сугестије које су релевантне за дете и за које мислите да би побољсале ситуацију.
• Немојте дете чинити мањим од маховог зрна. Уколико је метод који сте применили учинили да се дете осећа ужасно, чак и да ради, погрешан је. Циљ је да дете схвати шта је учинило лоше и уложи напор да то поправи. Није циљ да га вређамо или понижавамо. Циљ је да осудимо понашање, али не и дете.
Немојте мислити да овакав начин поступања аутоматски значи да сте упали у категорију благих и попустљивих родитеља. Обично када се говори о овим стварима, родитељи имају отклон називајући овакав приступ„психолошким глупостима“ и радије се ослањају на принцип „батина је из раја изасла“. Међутим, то није истина, јер неко понашање можемо да врло љутито, „строго“ осудимо и да учинимо да се друга особа заиста осећа лоше због тога без физичке казне, одузимања повластице или вредјања. Ова четири корака не подразумевају благост. Подразумевају само другачији приступ комуникацији са дететом који се не базира на пруту и чоколадама.
Постоје ситуације међутим када детету нећете указивати на грешке разговором или га подстицати да само проба да истражи алтернативе. (Када дете прелази улицу, ухватићете га за руку и рећи му да стане и да не сме да прелази улицу а да не погледа.) Верујемо да дистинкције између таквих ситуација и ситуација у којима је комуникација пригодна знате да препознате.
Такође, то што разговарате са дететом, не значи да ће се оно „извући“, односно да неће сносити последице. Наравно да ће сносити последице свог понашања. Важно је само да одаберемо адекватне последице које ће пратити оно о чему смо говорили. За то је згодно себи поставити четири питања.
• Да ли су последице разумне?
• Једноставне?
• Корисне за учење?
• Да ли су практичне?
На пример, уместо да детету кажете: „Нећеш моћи на рођендан код другара уколико не завршиш домаћи„, корисније је рећи „Уколико не завршиш домаћи пре рођендана, мораћеш мало раније да дођеш кући и да наставиш да радиш док не завршиш. Ти одабери шта ти се више свиђа. Сада или сада и касније?“ Да ли је последица разумна? Јесте, домаћи треба да се заврши. Једноставна? Јесте. Корисна за учење? Наравно, јер учи да све може да се постигне ако се уложи труд. Практична? Домаћи ће бити написан.
Важно је имати све време на уму чему учимо децу и шта ће она извући из наших метода васпитања.Запитајте се како ће ваше дете са вашим методама васпитања изгледати у тинејџерским годинама, током студија, или као зрео, одрастао човек. Ако вам се не свиђа то што замишљате, можда је време да мењате методе.