U Oksfordovom rečniku, disciplina se definiše kao „čin treniranja ljudi da poštuju pravila ili kod ponašanja, uz korišćenje kazne da bi se ispravilo nepoštovanje“ (pravila ili koda). Pored primarnog značenja, nailazimo i na definicije poput kontrole ponašanja ili treniranja sebe da bi se postiglo nešto na kontrolisan način i kroz sticanje navika. Sama reč potiče iz latinskog jezika, od reči discipulus koja znači učenik. Možemo probati da tumačimo disciplinovanje kao stavljanje nekog u poziciju u kojoj se nešto uči ali koji je pod prismotrom profesora koji nagrađuje i kažnjava ponašanja.
Zašto smo započeli ovaj članak značenjem reči disciplina? Opis značenja reči u rečniku bi trebalo da odražava kako se najčešće odredjena reč koristi. Umesto da projektujemo svoja značenja o tome kako je uobičajeno shvaćena, mi smo konsultovali rečnik. Ono što smo prepoznali jeste da, kuda god da pogledamo, cilj discipline je kontrola sopstvenog ili tuđeg ponašanja radi ostvarivanja nekog određenog cilja, i sredstva kojima najčešće to postižemo jesu nagrade i kazne. Disciplina, ovako recnički shvaćena, je svakako sastavni deo vaspitanja (ponekad cak i potpuno izjednacen sa vaspitanjem). Medjutim, ipak, kada koristimo reč „disciplina“, ponekad suzavamo njeno značenje samo na konkretno sticanje navika u školi ili u sportu iako je njeno značenje daleko šire, i zavire u sve oblasti „roditeljstva“ i „vaspitanja“. Nisu li deca naši najveći učenici?
Počećemo sa nesumnjivo najučestalijim formama disciplinovanja. Učenje kroz sistematsko primenjivanje nagrada i kaznama je takozvano instrumentalno učenje ili operantno uslovljavanje. Ideja je da se nagrađivanjem ponašanja, učestalost ponašanja povećava (ako dete dobije kesicu sličica nakon svakog treninga, dete će češće dolaziti na treninge), kaznom se smanjuje (ako dobija batine svaki put kada se nastavnici požale na njegovo ponašanje, biće „disciplinovanije“ na časovima). Pored nagrada i kazni imamo u arsenalu i druga sredstva disciplinovanja. Uz „nagrade“ koje bi se u psihologiji označile kao pozitivno potkrepljenje, tu je i negativno potkrepljenje, odnosno uklanjanje nečeg negativnog da bismo povećali učestalost ponašanja („Ako popraviš uspeh, odlobađam te kućnih obaveza na nedelju dana“). Ekspresno delotvorne, ove metode su najčešće i korišćene. Skiner, jedan od najpoznatijih istraživača ove oblasti je uspeo da nauči golubove da čitaju, pa zašto ne bismo mi mogli da izmanipulišemo i detetom da radi ono što bi trebalo?
Međutim, cilj discipline nije samo trenutno stabilizovanje ponašanja, već je put ka učenju samodisciplini, samoregulaciji, samokritičnosti, osvrtanju na sopstveno ponašanje. Ukoliko to regulišemo spoljašnjim „potkrepljivačima“ kako možemo očekivati da će takvo modelovanje ponašanja voditi samodisciplini? Uobičajeno misljenje jeste da se isprva nametnuta disciplina vremenom počne doživljavati kao sopstvena… Ono kako nas vaspitavaju postaje ukorenjeni deo nas. I kad nema više onog ko nas nagrađuje ili kažnjava, mi i dalje imamo utisak da smo pod nečijim budnim okom. To onda možemo možda nazvati „savest“. Međutim, ono što ne smemo da dozvolimo jeste da pridržavanje pravila bude samo po sebi cilj nego da uz to ne izostane ni kreativnost, ni težnja da se iskorači dalje od onoga što se traži i očekuje.
Mi ćemo ponuditi malo drugačiju definiciju discipline.
Disciplinovanje je postizanje doslednosti u ponašanju i ulaganje napora da se učini ono za šta verujemo da je dobro za nas ili ono što će dalje dovesti do željenog cilja kroz uvide sta je ono sto pogrešno radimo i kako možemo da to ispravimo na najbolji mogući način.
Evo par koraka u netradicionalnom disciplinovanju koje može dati i efekte koji su jači i-ili dugotrajniji od efekata kazne i nagrade.
• Kada dete uradi nešto pogrešno, često upadnemo u zamku da ocenjujemo dete kao uopšteno dobro, loše, bezobrazno, nevaspitano i slično, umesto da obratimo pažnju na to šta konkretno nije urađeno kako treba. Ukažite deci na to šta su uradili pogrešno! („Tu vežbu radiš pogrešno.“). Dakle – ukazujemo na ponašanje, a ne ocenjujemo celokupnu ličnost deteta.
• Problem stavite u vlasništvo deteta. Učinite problem ličnim za dete. („Nećeš čuti šta ti govorim ako govoriš u isto vreme kao ja.“ Umesto- „Ućuti dok ja pričam. Ne mogu da se derem samo zbog tebe!“ „Ti bi bio ljut kad bih te prekidala svaki put dok ti pričas, je l’ da?“)
• Ponudite rešenja. Pomozite im da isprave to što rade pogrešno. („Možda možeš da sa drugarima pricas pre časa ili posle časa.“ „Zasto se ne nadjes sa drugarima za vreme vikenda?“) Naravno, kada dajete sugestije, dajete sugestije koje su relevantne za dete i za koje mislite da bi poboljsale situaciju.
• Nemojte dete činiti manjim od mahovog zrna. Ukoliko je metod koji ste primenili učinili da se dete oseća užasno, čak i da radi, pogrešan je. Cilj je da dete shvati šta je učinilo loše i uloži napor da to popravi. Nije cilj da ga vređamo ili ponižavamo. Cilj je da osudimo ponašanje, ali ne i dete.
Nemojte misliti da ovakav način postupanja automatski znači da ste upali u kategoriju blagih i popustljivih roditelja. Obično kada se govori o ovim stvarima, roditelji imaju otklon nazivajući ovakav pristup„psihološkim glupostima“ i radije se oslanjaju na princip „batina je iz raja izasla“. Međutim, to nije istina, jer neko ponašanje možemo da vrlo ljutito, „strogo“ osudimo i da učinimo da se druga osoba zaista oseća loše zbog toga bez fizičke kazne, oduzimanja povlastice ili vredjanja. Ova četiri koraka ne podrazumevaju blagost. Podrazumevaju samo drugačiji pristup komunikaciji sa detetom koji se ne bazira na prutu i čokoladama.
Postoje situacije međutim kada detetu nećete ukazivati na greške razgovorom ili ga podsticati da samo proba da istraži alternative. (Kada dete prelazi ulicu, uhvatićete ga za ruku i reći mu da stane i da ne sme da prelazi ulicu a da ne pogleda.) Verujemo da distinkcije između takvih situacija i situacija u kojima je komunikacija prigodna znate da prepoznate.
Takođe, to što razgovarate sa detetom, ne znači da će se ono „izvući“, odnosno da neće snositi posledice. Naravno da će snositi posledice svog ponašanja. Važno je samo da odaberemo adekvatne posledice koje će pratiti ono o čemu smo govorili. Za to je zgodno sebi postaviti četiri pitanja.
• Da li su posledice razumne?
• Jednostavne?
• Korisne za učenje?
• Da li su praktične?
Na primer, umesto da detetu kažete: „Nećeš moći na rođendan kod drugara ukoliko ne završiš domaći„, korisnije je reći „Ukoliko ne završiš domaći pre rođendana, moraćeš malo ranije da dođeš kući i da nastaviš da radiš dok ne završiš. Ti odaberi šta ti se više sviđa. Sada ili sada i kasnije?“ Da li je posledica razumna? Jeste, domaći treba da se završi. Jednostavna? Jeste. Korisna za učenje? Naravno, jer uči da sve može da se postigne ako se uloži trud. Praktična? Domaći će biti napisan.
Važno je imati sve vreme na umu čemu učimo decu i šta će ona izvući iz naših metoda vaspitanja.Zapitajte se kako će vaše dete sa vašim metodama vaspitanja izgledati u tinejdžerskim godinama, tokom studija, ili kao zreo, odrastao čovek. Ako vam se ne sviđa to što zamišljate, možda je vreme da menjate metode.