Kада је недавно у парку наишла на бесне родитеље, који су осуђивали погледом, мама Алања одлучила је да им се јавно обрати и да им одржи једну важну лекцију о васпитању деце.
Мама и блогерка Алања Kолберг пре извесног времена је на својој Фејсбук страници објавила фотографију свог сина, његове мале другарице и неколико играчака и уз њу написала врло снажну поруку која је изазвала бујицу коментара:
“Чим смо дошли у парк, Kарсона је опколила група од најмање шесторице дечака тражећи му да им да његовог трансформера, фигурицу из Мајнкрафта и камион. Био је видно узнемирен и снажно је приљубио своје играчке на груди док су дечаци покушавали да их добију. Погледао ме је.
“Можеш им реће ‘не’, Kарсоне. Ако заиста не желиш да делиш играчке у овом тренутку, само реци ‘не’. Не мораш ништа више од тога да кажеш.”
Дечацима који су ме гледали чудно и помало изненађено, па су наставили да инсистирају, рекла сам: “Не мора да дели своје играчке са вама. Рекао вам је ‘не’. Можда касније, ако буде желео.”
Међутим, то ми је донело неколико осуђујућих погледа родитеља који су се ту затекли. Ипак, ствари стоје овако: Да сам ја, као одрасла особа, ушетала у парк са сендвичем, да ли бих била у обавези да свој сендвич делим са потпуним странцима? Не! Да ли би било која васпитана одрасла особа пришла и тражила од мене да с њом поделим свој сендвич, а затим се наљутила када бих је одбила? Поново не.
Зато, заиста, док ме гледате тим ружним погледима, вероватно мислећи како смо мој син и ја прилично неваспитани, запитајте се коме заиста недостају манири – особи која не жели своје три играчке да дели са шесторицом странаца или шесторици странаца који од некога траже нешто што уопште није њихово, чак и када схвате да је власнику прилично непријатно?
Циљ је да научимо своју децу да функционишу у складу са друштвено-прихватљивим нормама. И док знам одрасле који као деца нису научили да деле, знам пуно више оних који не знају како да кажу ‘не’, нити како да поставе границе, или како да се одбране. И ја сам међу њима.
У сваком случају, Kарсон је те играчке понео како би их поделио са ћеркицом моје пријатељице, које смо упознали баш у парку. Није хтео да их да овим дечацима због тога што је желео њу да изненади.
Зато, следећи пут када вам се дете пожали да неко неће с њим нешто да подели, молим вас имајте на уму да живимо у свету где нисмо у обавези да некоме дамо нешто само зато што је тај неко то од нас тражио. Ја сигурно нећу учити свог сина да свет тако функционише.”
Onog trenutka kada malo dete donese igračke u park, one nisu više njegove/njene. Sve ostalo vodi u konflikte i nesporazume. Jednostavno, mala deca (1-3 godine) ne razumeju ideju „mog“ i „tvog“, treba ih pustiti da se otimaju i igraju sve dok nema fizičkog nasilja.
Moje iskustvo je da je najbolje uopšte ne donositi igračke u park jer samo prouzrokuju otimanje, rasprave, tužakanja i konflikte.
Ja sam svom detetu od 2 godine to ovako objasnila : „ako želiš imati puno igračaka, moraš imati puno drugara, a drugari ćeš steći deleći igračke“ i ona je to ukapirala. Nema otimanja, tuzakanja i kmekanja. I nikako ne podržavam ideju svadjanja oko igračaka uz opravdanje “ znače da se izbori za svoje u budućnosti“ izvinite mame, pravite grešku jer vam je tako lakše. Prvo podržavala vršnjačko nasilje, drugo učite dete da se bori za pogrešne stvari. Nauci ga da se izbori za drugove i prijatelje, a ne za materijalne stvari. Deca su pametna i sve shvataju. Samo malo više truda i volje. Stvar je u vaspitanju.
Bravo, Tea! Kada bi se roditelji potrudili i malo vise vremena provodili sa svojom decom i potrudili se da im polako objasne neke stvari, umesto sto im u rukice tutnu telefone i tablete , deca bi bila i dobra i drustvena. Ne zna malo dete sta je ispravno, a sta ne, ako ga roditelj tome ne nauci.
Džabe što ste vi decu naučili da daju (ili ne daju) igračke drugima u parku ako 10 različitih klinaca ima 10 totalno različitih ideja o ‘deljenju’ igračaka. A mešati se u dečja posla je idealan recept za svadje medju decom a ponekad i sa roditeljima. Najpamentije je jednostavno ne donositi igračke u park. U to ne spada bicikl (koje je glupo davati osim ako ne želite da ih drugo dete odveze u drugi deo parka i ostavi u žbunju) i lopti koje su po prirodi namenjene deljenju. Ja ne dam svom detetu da nosi igračke u park osim ako neće sâm da se otima sa decom čiji su roditelji njima objasnili da treba „deliti“ (što oni većinom interpretiraju kao uzimanje sleš otimanje, pogotovo kada im roditelji nisu u vidokrugu).
Ali upravo si u dva komentara objasnio da dajes igracke ali ne i bicikli, jer je to glupo. Zasto da se otimaju, svako ponese svoje. Mi u park vise ne nosimo igracke jer ne mozemo da se odbranimo od takve dece koje samo uzimaju. Ako smatras da sve treba da dele,treba i bicikl. Nije glupo kada nam uzmu autic koji smo poneli, tj. otmu iz ruke i zakopaju ga u pesak jer im so to svidja. Slazem se da dele samo ako sami zele, a ne zato sto neko drugi zeli. Pritom najcesce otimaju tudje a svoje ne daju ili nisu ni poneli. Pozdrav
Pa i kad bi sjedinjene u parku i neko mi tražio pola sedi podelila bi. U vek su moja deca sa smokijem ili ne im drugim nudila drugu decu. U sad u skoli dele uzi u i kad zaborave podnijeti uginuo uvek im neko da pol svoje i podele skupa. Čak znaju da stave uzine na sto i svi jedu. Tako da im bude raznovrsna uzina
To,po meni,nije poenta ovog teksta.
Moja deca u 90% slucajeva dele,pogotovo grickalice,ako ponesu uvek ponude drugare,ali npr. sin ne voli/ne želi da daje svoj bajs svakome. Ako ga neko pita ima pravo da kaze i da i ne,njegov je bajs,a ima dece koja prosto pridju i samo uzmu kao da je njihov,e tu popizdi (s pravom). Inace govorim o deci 3+ godina,dakle ne o bebama. Svoje uvek ucim da ako zele beciju igracku ili sl. slobodno pridju i pitaju za istu,ali da imaju na umu da to dete moze,a ne mora da im istu igracku da,to isto pravo imaju i oni.
I da,grozim se tih malih tuzibaba,pogotovo velikih. Jednoj mami je zasmetalo sto je moj sin insistirao da mu njen sin vrati bajs,koji je uzeo bez pitanja;pa je ona prvo pokusala da objasni MOM detetu da treba da da,a zatim meni da on eto ne da bajs. Moj odgovor je bio da ima pravo ba to,pogotovo ako neko uzme bez pitanja.
Da, decu treba uciti i da pitaju, a ne samo da uzimaju, ali ito tako je jako vazno da dete ne treba da deli po svaku cenu, ako ne zeli…slazem se s autorkom teksta da dete onda izrasta u osobu koja ne zna da kaze ne. Da bi mi izbegli ovakve situacije ne nosimo igracke u park, i ne mesamo se u decje carke (nasilje i svadje su drugo) jer se rasprave lako prenesu na roditelje u danasnje vreme…kad sam bila dete nije bilo ni mame ni tate da vode raspravu za mene, lepo ti objasne sta i kako, koja su pravila, ti ako hoces postuj ih, ako neces sam snosi odgovornost.
Imam sina od skoro godinu i po dana. U tom uzrastu prirodno ne razume koncept posedovanja i u parku redovno uzima igracke ukoliko se niko njima ne igra. Iako je mali, vec sad ga uvek na trenutak zaustavim i jasno pitam vlasnika da li sme da uzme kako bi vremenom i on naucio da treba da pita. Desavalo se da deca ne zele da daju igracke i u tim situacijama uvek pomerim svoje dete od igracke bez obzira da li on to dozivljava dramaticno. Ako je neko rekao „ne“ to cemo postovati. Isto tako postujemo njegovo pravo da kaze „ne“. Vremenom ce nauciti da deljenjem moze da stekne nove drugare, ali to se ne kosi sa njegovim pravom da postavi granicu 🙂