– Pa, zaboga, i u dom zdravlja kad odem mogu da izaberem lekara za dete! Zašto ne bih mogla da izaberem učiteljicu?
Ovako je, otprilike, počela moja diskusija sa drugaricom čije dete naredne godine polazi u prvi razred. Ali, vreme da se potraži veza je već sad. Ne treba čekati. Ovo će vam reći svaki roditelj koji se bavio upisom svog prvaka i pritom želeo da ima uticaja na to kod koje će učiteljice upasti.
Da se vratimo na pitanje s početka teksta. Zaista, pedijatar u domu zdravlja se bira. Zubar takođe. Zbog čega onda ne biste mogli da izaberete učitelja za svoje dete?
Pa, ako pitate bilo kog prosvetnog radnika, odgovor je jednostavan: Zato što ne poznajete učiteljice koje su „na raspolaganju“. Svaka od njih ima svoje metode rada, svoj pristup deci, način uspostavljanje discipline. I dok će kod jedne neko dete procvetati, drugom će možda odgovarati potpuno drugačiji pristup. Zbog toga bi idealno bilo da svi roditelji dozvole školskim pedagozima i psiholozima da rade svoj posao.
Međutim, problem nastaje u dvema situacijama. Jedna je kad u školi postoji, recimo, pet učiteljica. Od tih pet, može se lako desiti da jedna bude loša. Stvarno loša. Da viče na decu, da nema inicijativu i ne trudi se nimalo. Kao i u svakom poslu, imate profesionalce i one koji to nisu. Prosveta nije izuzetak. U takvim situacijama, ko može zameriti roditelju na tome što se bori da njegovo dete ne upadne kod baš te učiteljice?
Druga „situacija“ je ona u kojoj pouzdano znamo da će većina roditelja potezati vezu. To se oseti u vazduhu, šuška se već tokom predškolskog, pominje na dečjim rođendanima – „ja ću M gledati da ubacim kod J, čujem da njena deca od 5. razreda budu najbolja“. Osetite nekako da će svi drugi ozbiljno da se pozabave urgiranjem, dok vi sedite i čekate šta će vašem detetu ostati. Jasno vam je da pedagog svoj posao neće moći da radi u miru, jer će intervencije stizati sa svih strana. Nezgodno, zar ne?
Dakle, rešili ste da ipak pokušate da utičete na to koju će učiteljicu dobiti vaše dete. E sad, treba izabrati. Dobro, znate sigurno kod koje ne želite, ali malo je glupo da odete kod pedagoga i kažete „može kod bilo koje, samo nemojte kod te i te.“ Jedino logično je da se raspitate koja je najbolja, pa da probate da urgirate i preko tetkica i preko direktora.
I tako i bude.
Dete upalo kod najbolje učiteljice, šta sad može da krene po zlu?
Nećete verovati – MOŽE. Bilo da živite u manjoj sredini ili na Vračaru, velika je šansa da će oni sa najjačim vezama koji su uspeli da upišu dete kod „najbolje učiteljice“ upravo oni čiji je uticaj doveo do toga da su im deca vaspitno zapuštena. Nije pravilo, ali jeste čest slučaj. Centralne beogradske opštine, primera radi, pune su novopečenih bogataša i biznismena kojima se život vrti oko novca i uticaja. Deca su tu, često, u zapećku. A oni, ti roditelji, imaju jasan plan – upisaće ih kod najbolje učiteljice, pa će sve njihove propuste u prvih sedam godina života ona da reši. Dete odjednom više neće gledati u telefon nego će po ceo dan čitati! Neće udarati mlađeg brata, pomagaće u kući i biće najbolji đak u odeljenju. A ako to tako ne bude, učiteljica je kriva. A ako je ona kriva, teško njoj!
Naravno da nisu svi roditelji koji urgiraju za najbolju učiteljicu ovakvi, ali je dovoljno da je takav svaki treći i formiraće se odeljenje iz pakla u kakvom ne želite da se nađe vaše dete.
I šta sad? Kako odlučiti? Urgirati ili prepustiti stvari slučaju?
Pitali smo jednog pedagoga koji je pred penzijom da nam da savet. Rekao je ovako: hoćete zvanični ili nezvanični stav?
Oba!
Zvanično – nemojte urgirati, pustite pedagoga da radi svoj posao.
Nezvanično – urgirajte, ali ne za onu izvikanu učiteljicu koja važi za najbolju, već za onu „drugu po redu“. Ona će se sigurno truditi i raditi, ali će to moći na miru, bez da joj nad glavom stoje roditelji sa uticajem.
Šta vi kažete? Prosto, je l’ da?
I. Z.