Родитељи дечака А. поново су позвани у школу.
Да не би било изненађења, разлог је исти као сваки пут до сада – А. не пази и прича на часу.
Док је, по ко зна који пут, слушала како А. не затвара уста и чак се и смеје кад разредна предаје ново градиво, мајка дечака А. је помислила како би било добро да постоји даљински управљач за дете које је у школи, који би имао дугме „MUTE“ које моментално гаси глас детету.
Одсутно је клатила главом, размишљајући шта да ради. Кажњавала га је сваки пут до сада. Чак му је једном забранила да иде на тренинг две недеље. Надала се да ће то дати резултате, јер А. на свету највише воли фудбал. Но, преварила се. Шта ново да смисли?
Није знала шта да каже разредној што већ није рекла раније и плашила се краја њеног излагања јер ће дефинитивно морати нешто да обећа, али идеје су јој понестајале. Просто се понадала да ће чути још неку замерку на његово понашање, јер ово све је чула небројено пута.
Покушала је да понуди нека решења. Питала је разредну зашто га не премести.
Разредна је рекла да је покушавала, стављала га је у сваку од прве до последње клупе, поред девојчица које су вредне и добре, за разлику од њега, али ништа се није променило.
Мајка је предложила да га прозове и пита „оно што сигурно не зна“, сећајући се својих ђачких дана и начина како су се професори обрачунавали са брбљивцима („Питаћу те за јединицу“ – говорила је њена професорка математике. „Ја знам шта сигурно не знаш и то ћу да те питам!“), али је разредна рекла да је и то покушала и да јединица у дневнику није изазвала реакције. Просто, А. није заинтересован за школу.
Мајка је дала још неколико предлога, али за сваки је разредна доказала да нема ефекта. Била је бесна.
Рекла је да је ово последња опомена.
Није рекла да је дошло време да се плаши за свој живот кад год крочи у школу. Да се пресече кад види дете које је чудно мирно и замишљено. Да више не воли да види ученика који нешто вади из џепа или ранца.
Није признала да родитеље једног М. који децу боде шестаром и краде им паре за ужину није позвала, јер су веома бахати и прете јој.
Није рекла да је у школи у близини ове, један ученик претходне недеље претио деци да ће их побити. Ни да су се наставници договорили да се о томе не прича, јер се испоставило да се само „шалио“.
Није поменула вршњачко насиље које је све јаче и чешће, понижавање немоћних, увреде које наставници трпе, како од деце тако и од родитеља. Ни речи о случајевима који се решавају „у оквиру одељења“ и „не излазе ван школе“.
Није поменула да су ретка деца са којом има само један проблем – причање на часу.
Није рекла да, поред свега, зна да ће јој се А. сутра сигурно јавити на улици кад је сретне и да многи вуковци то не ураде.
Много, много тога није поменула разредна дечака А.
Ни његова мајка доста тога није рекла. Није ни поменула да је срећна сваки пут кад јој се А. из школе жив и здрав врати кући.
Ни реч о томе колико пута је ноћу устајала да га љуби док спава.
Није причала о свом размишљању шта ће њен брбљиви син уписати са тако лошим оценама и да ли ће икад постати довољно добар фудбалер да може од тога да живи.
Прећутала је да зна да многа деца из разреда већ пуше и пију и да је срећна што А. није постао део њиховог друштва.
Тако су њих две петнаестак минута причале о једној теми, а ћутале о многим.
Разредна је отишла у зборницу у нади да ће А. бар неко време престати да брбља и да јој омета час. Тада би могла да ради као човек! Само да он ућути све би било много боље! Идући ходником, неколико пута се окренула иза себе, ипак да провери шта се дешава.
Мајка дечака А. је отишла кући размишљајући о новој и оригиналној казни за свог сина, истовремено се плашећи да себи призна да је дивно што је највећи проблем у школи то што њено дете прича.