Roditelji dečaka A. ponovo su pozvani u školu.
Da ne bi bilo iznenađenja, razlog je isti kao svaki put do sada – A. ne pazi i priča na času.
Dok je, po ko zna koji put, slušala kako A. ne zatvara usta i čak se i smeje kad razredna predaje novo gradivo, majka dečaka A. je pomislila kako bi bilo dobro da postoji daljinski upravljač za dete koje je u školi, koji bi imao dugme „MUTE“ koje momentalno gasi glas detetu.
Odsutno je klatila glavom, razmišljajući šta da radi. Kažnjavala ga je svaki put do sada. Čak mu je jednom zabranila da ide na trening dve nedelje. Nadala se da će to dati rezultate, jer A. na svetu najviše voli fudbal. No, prevarila se. Šta novo da smisli?
Nije znala šta da kaže razrednoj što već nije rekla ranije i plašila se kraja njenog izlaganja jer će definitivno morati nešto da obeća, ali ideje su joj ponestajale. Prosto se ponadala da će čuti još neku zamerku na njegovo ponašanje, jer ovo sve je čula nebrojeno puta.
Pokušala je da ponudi neka rešenja. Pitala je razrednu zašto ga ne premesti.
Razredna je rekla da je pokušavala, stavljala ga je u svaku od prve do poslednje klupe, pored devojčica koje su vredne i dobre, za razliku od njega, ali ništa se nije promenilo.
Majka je predložila da ga prozove i pita „ono što sigurno ne zna“, sećajući se svojih đačkih dana i načina kako su se profesori obračunavali sa brbljivcima („Pitaću te za jedinicu“ – govorila je njena profesorka matematike. „Ja znam šta sigurno ne znaš i to ću da te pitam!“), ali je razredna rekla da je i to pokušala i da jedinica u dnevniku nije izazvala reakcije. Prosto, A. nije zainteresovan za školu.
Majka je dala još nekoliko predloga, ali za svaki je razredna dokazala da nema efekta. Bila je besna.
Rekla je da je ovo poslednja opomena.
Nije rekla da je došlo vreme da se plaši za svoj život kad god kroči u školu. Da se preseče kad vidi dete koje je čudno mirno i zamišljeno. Da više ne voli da vidi učenika koji nešto vadi iz džepa ili ranca.
Nije priznala da roditelje jednog M. koji decu bode šestarom i krade im pare za užinu nije pozvala, jer su veoma bahati i prete joj.
Nije rekla da je u školi u blizini ove, jedan učenik prethodne nedelje pretio deci da će ih pobiti. Ni da su se nastavnici dogovorili da se o tome ne priča, jer se ispostavilo da se samo „šalio“.
Nije pomenula vršnjačko nasilje koje je sve jače i češće, ponižavanje nemoćnih, uvrede koje nastavnici trpe, kako od dece tako i od roditelja. Ni reči o slučajevima koji se rešavaju „u okviru odeljenja“ i „ne izlaze van škole“.
Nije pomenula da su retka deca sa kojom ima samo jedan problem – pričanje na času.
Nije rekla da, pored svega, zna da će joj se A. sutra sigurno javiti na ulici kad je sretne i da mnogi vukovci to ne urade.
Mnogo, mnogo toga nije pomenula razredna dečaka A.
Ni njegova majka dosta toga nije rekla. Nije ni pomenula da je srećna svaki put kad joj se A. iz škole živ i zdrav vrati kući.
Ni reč o tome koliko puta je noću ustajala da ga ljubi dok spava.
Nije pričala o svom razmišljanju šta će njen brbljivi sin upisati sa tako lošim ocenama i da li će ikad postati dovoljno dobar fudbaler da može od toga da živi.
Prećutala je da zna da mnoga deca iz razreda već puše i piju i da je srećna što A. nije postao deo njihovog društva.
Tako su njih dve petnaestak minuta pričale o jednoj temi, a ćutale o mnogim.
Razredna je otišla u zbornicu u nadi da će A. bar neko vreme prestati da brblja i da joj ometa čas. Tada bi mogla da radi kao čovek! Samo da on ućuti sve bi bilo mnogo bolje! Idući hodnikom, nekoliko puta se okrenula iza sebe, ipak da proveri šta se dešava.
Majka dečaka A. je otišla kući razmišljajući o novoj i originalnoj kazni za svog sina, istovremeno se plašeći da sebi prizna da je divno što je najveći problem u školi to što njeno dete priča.