Презаштићивање je радити нешто уместо некога.
А помоћи некоме када је потребно, пружити подршку и гурати да постаје самосталан је васпитни задатак родитеља.
Обувати га уместо њега, везати пертле, правити сендвиче, паковати ствари, распремати ствари, а не учити дете да само то ради уз подршку је чинити га зависним.
Није лако родитељу да гледа своје дете како пада, како се напрежe да се попне на фотељу, али је детету лако – зато се и упреже, јер хоће самo да успе!
Не треба тај осећај успеха и задовољства деци ускраћивати тако што ћете га одмах подићи. Сваки пут када то урадите шаљете поруку детету: „Tи то не можеш!“ а када га гледате и пуштате шаљете поруку: „Mожеш ти то, ту сам ако се нешто деси, верујем у тебе.“
Тако се развија самопоуздање, у првом случају дете почиње да верује да не може и не покушава даље… Кад одрасте неће се ни сећати зашто нешто не може, имаће слику о себи да не зна, не сме, да не може… У другом случају се развија сигурност у себе, особа верује у себе јер је родитељ веровао да може и то му огледао – враћао као повратну информацију.
Тако, када у животу наиђе на прве препреке неће се повлачити и падати у депресивна стања, већ ће изградити резилијентност – психолошку отпорност и способност да толерише фрустрације.
Аутор: Сунчица Јовановић