Када родитељи нису у стању да изграде ауторитет, они га онда изграђују на погрешним основама. Сазнајте које све врсте лажних ауторитета постоје и како да их избегнете.
И отац и мајка у дечијим очима морају имати ауторитет. Мајка не би требало да се позива искључиво на ауторитет оца, јер тиме угрожава свој ауторитет код детета. Ситуација када мајка често говори: “Рећи ћу тати шта си радио данас и он ће те казнити”, и слично, указује да мајка нема ауторитет код свог детета. Улога оца не сме се пренагласити у односу на улогу мајке, и обрнуто, јер они обоје имају своје улоге и дужности у процесу васпитања.
Лажни ауторитети родитеља
Претежни циљ родитеља који се на овај начин постављају јесте да их деца слушају. Такав став је у самој основи погрешан. Циљ мора бити само један, а то је правилно васпитавање, усмеравање деце. Породица треба да изгради васпитану личност, а васпитана и послушна личност није увек једно те исто. Она деца која су исправно васпитана умеће разумно да прилагоде своје понашање, што није случај код оне деце која су искључиво учена да буду послушна и која сходно томе тешко разликују добро од зла.
У случају лажног ауторитета, докле год су деца послушна родитељи привидно спокојно живе. Међутим, у пракси се готово увек испостави да ни спокојство, ни послушност не трају дуго. Ако родитељи у процесу васпитања своје деце и постигну релативну послушност, често су сви остали циљеви васпитања занемарени, јер деца постају слаби људи који увек траже неки виши ауторитет који ће уместо њих доносити важне одлуке.
Постоји више врста лажног ауторитета. Ми ћемо овде размотрити неке од њих, а уједно ћемо указати на својства и функције правог ауторитета. Циљ ове анализе јесте да, између осталог, преиспитамо своје принципе васпитања, и да их мењамо уколико нису исправни. На потенцијалне погрешно засноване ауторитете упућује нас руски педагог
Макаренко који је извршио њихову класификацију:
Ауторитет угњетавања
Ово је најбизарнија врста ауторитета од кога углавном присутна код очева. Најчешће у злостављању деце учествују родитељи који су сами били лишени осећања љубави, па то испољавају кроз негативан емоционалан став према својој деци. Такав родитељ најчешће садистички понижава дете, вређа га ружним речима, назива га погрдним именима, изругује му се и обично посеже за физичким кажњавањем. На овај начин деца се не васпитавају, већ се само уче да се држе подаље од родитеља, који за њих представљају претњу. Угњетавана деце неретко постају морални слабићи, или пак тирани, и они у току даљег живота на неки начин пате због недостатка љубави који су доживели у свом детињству.
Познати глумац Марлон Брандо о свом оцу је казао следеће: “Мој отац је био застрашујуће ћутљив, мрачан, љутит – прави грубијан. Волео је да издаје наређења, и никада ме није наградио неком речју, погледом или загрљајем. Вероватно из тог разлога ја у себи носим аверзију према ауторитету.” На основу оваквог понашања родитеља, код деце се јавља мржња према ауторитетима, будући да се у овом случају ради о злоупотреби функције васпитача и родитеља.
Ауторитет растојања
Има таквих родитеља који сматрају да са децом треба што мање комуницирати. Уколико се јави потреба за разговором онда треба наступити у улози старешине – да би деца била послушна. Ова врста ауторитета чешћа је у породицама “интелектуалаца”. Ту отац редовно има некакав засебан кабинет из којега се ретко појављује, попут “првосвештеника”, док са децом комуницира искључиво преко мајке. Има и мајки које се тако понашају. Оне имају свој живот, своје интересе и амбиције, а о деци се углавном брине бака, а понекад чак и кућна помоћница. Очигледно је да је овакав однос са дететом погрешан и да оваква породица није разумно организована.
Свакако, ни ово није прави ауторитет већ само испољена себичност, у којој родитељи не желе да се брину и да виде дечије потребе, већ само своје себичне интересе.
Ауторитет педантизма
У овом случају родитељи превише очекују од деце. Они су убеђени да деца треба сваку родитељску реч да слушају са стрепњом и да је њихова реч – светиња. Своја наређења они издају хладним тоном и очекују беспоговорну послушност. Такви родитељи се боје тога да деца не увиде да су они погрешили. На пример, у случају да је родитељ казнио дете, а касније се испостави да дете није криво, или није криво у тој мери, он свеједно неће повући своју казну: Када је он нешто једном рекао тако мора бити.
Родитељи не желе да деца увиде да и они могу да погреше. Међутим, истина је да ми често грешимо, а то се не може сакрити. Тако оваквим ставом родитељи само повређују децу и губе ауторитет и поштовање код њих.
У овом случају родитељи гуше дечији живот бескрајним придикама и поукама. Уместо да кажу детету неколико речи, можда чак и у шаљивом тону или ако треба строгим, родитељ му наређује да седне наспрам њега и да слуша његову бескрајну придику. Овакви родитељи су уверени да се у поукама састоји главна педагошка мудрост. Али они заборављају да деца нису одрасли људи и да она, много више него одрасли човек, реагују емоционално. Зато родитељске придике пролазе без ефекта. Деца не размишљају толико о ономе шта им се каже, колико о начину на који им се говори.
Извор: yumama.com