Не стиде се што не знају граматику, већ се хвале што знају све псовке,
нису научени да је могуће да држе реч ако је дају, да је то једино исправно,
нису научени да поштујући друге, поштују себе саме;
да нема ничег лошег у томе да се буде добар,
да култура нема боје, и да њу некултура прља,
да се васпитање из куће износи на улицу, а не обратно,
да је човек са више лица заправо особа без образа,
да је скромност врлина, а не одлика глупих,
да је глуп онај што прича у празно, а не онај што размишља,
да је човек слободан да мисли, а да је истински слободан ако не угрожава слободу других,
да је доброта мали корак за човека, а велики за човечанство,
да помоћи другоме није услуга,
да користољубље није врлина,
да је лаж беспотребна,
да подсмех није осмех,
да се нико научен није родио, али да се човек сваки пут кад нешто научи препороди,
да је бездушност најтежи облик инвалидитета,
да новац не подиже вредност човека,
а да су највреднији они који не продају част, љубав и поштење,
да није срамота рећи “хвала”, “извини”, “молим те”, срамота је немати стида,
да није пристојно бити непристојан,
да су поверење, поштовање и љубав основа сваког здравог односа, а не корист,
да улични речник није ни за улицу,
да злопамтила не би било да људи не чине зло, а да зло није добро,
да је природно волети Природу,
да је свако одговоран за своје поступке…
Учимо децу да буду људи!
Родитељи, не чекајте друштво и учитеље; друштво, не чекај родитеље и учитеље; учитељи, не чекајте родитеље и друштво!