Ранко Рајовић: 5 најчешћих грешака које родитељи праве до 4. године живота детета

фебруар 3, 2018

Др Ранко Рајовић, доктор интерне медицине, дугогодишњи председник Одбора за даровите међународног удружења Менса и УНИЦЕФ-ов сарадник на пројекту раног подстицања интелектуалног развоја деце, оснивач Менсе Србије и Одсека за даровите Никола Тесла Центра те један од највећих ауторитета на овим просторима кад говоримо о васпитању и образовању, открива најчешће грешке које родитељи раде до четврте године живота свог детета, а које касније могу утицати на читав његов живот.

Родитељи свом детету морају да допусте да научи како се пада

Истраживања показују да је број развојних сметњи код деце у порасту, пуно деце има поремећај говора, моторички су слабија, а касније у школи не могу учити и памтити, имају слабу концентрацију, све чешће се поставља дијагноза АДХД, импулзивна су, имају низак праг толеранције, повећава се агресивност.

Ни једну грешку родитељ не направи намерно или злонамерно, већина грешака се заправо направи из добре намере и потребе да се дете заштити. Проблеми се често преплићу. Све више деце губи осећај одговорности, презаштићена су, све им је дозвољено, губе орјентацију и изокрећу систем вредности. Иако проблема има више и делим их у неколико категорија, многе почетне грешке можемо приписати незнању.

“Коришћење видео игрица од најранијег детињства поприма епидемиолошке размере. Приликом играња мозак ради другачије, импулси који се смењују су веома брзи, а то није у складу с досадашњом еволуцијом и природним развојем мозга”
Грешке у одгајању деце саставни су део родитељства, али могу бити и корисне ако се уоче на време. Већину таквих грешака родитељи направе због пренаглашене потребе да дете заштите. Потребно је нагласити да је заштићивање добро, али презаштићивање је штетно. И управо у одређивању границе где престаје заштићивање и почиње презаштићивање налази се мудрост родитељства.

1. Фиксирање бебине главе

Родитељи често држе главу бебе као да се ради о транспорту пацијента, глава је фиксирана, не може се померити ни лево ни десно ни за један центиметар. Ово је грешка, посебно у првих 30 до 60 дана од рођења, јер беба померањем главе повезује структуре у мозгу за координацију покрета рамена, врата и главе.

Последица фиксирања главе види се касније у школи, када дете има проблем с писањем. Родитељи често објашњавају да тако држе и фиксирају главу бебе јер им је то педијатар рекао. То наравно није тачно. Педијатар даје савет “држите главу”, а не “фиксирајте главу”. Родитељи увек ураде мало више да би “заштитили” бебу, а то мало више је заправо грешка. Можда би најбоље било да родитељи добију савет да придржавају главу.

2. Једнобојна дечја соба

Има пуно грешака које се направе у раздобљу до 3. године, а једна од честих грешака је розе соба за девојчице и плава за дечаке. Имао сам једно предавање када је једна мама рекла: “Ух, добро је, ми смо купили наранџасту собу”. Наравно, и то је грешка, јер првих 30 дана од рођења беба види мутно и распознаје контрасте, тако да је боље да соба има контрасте првих 30 дана. Контрасти су важни за развој мозга, па је потребно едуковати родитеље, како би се избегле непотребне грешке.

3. Презаштићивање детета

Дете у првим годинама учи без престанка. Формално образовање и учење какво познајемо долази касније, али до тада је дете савладало најтеже градиво – и то се све одвија кроз игру и спонтано. Ретко које дете ће са шест година ставити руку у шољу врућег чаја или несмотрено потрчати по леду.

Биће много опрезније у таквим ситуацијама, не јер су му родитељи 100 пута нешто поновили, већ зато што је до тада пуно пута пало – на равном, на узбрдици, на степеницама, преко баре, на земљи, трави, плочицама. До тада је, иако тога није свесно, веома добро научило како се преко којих површина прелази, која брзина је потребна, нагиб при ходу, начин ходања. Чак и ако почне да пада, спретно ће се дочекати.

Овако би бар требало да буде, али знам да је број необичних повреда при паду деце све већи. Дете које са седам година падне тако да сломи зубе, а притом ни дланове не огребе није научило да пада. Ово свакако није његова грешка, али је проблем што је са седам година касно учити те фундаменталне ствари.

4. Претерана употреба нових технологија

Коришћење видео-игрица од најранијег детињства поприма епидемиолошке размере. Приликом играња мозак ради другачије, импулси који се смењују веома су брзи, а то није у складу с досадашњом еволуцијом и природним развојем мозга. Као да смо окренули леђа природи и деца плаћају високу цену за то, јер ми смо саставни део природе и наш развој зависи од окружења у којем одрастамо.

Деца све чешће одлазе у виртуални свет и тамо проводе по један или два сата сваког дан. На тај начин смањују време за трчање, скакање, тј. обичну дечју игру. Дете се веже за рачунар и видео-игрице, јер то постаје извор стимулације, тамо доживе срећу, ишчекивање, тугу, радост, добро расположење и покушавају све више и више времена да буду у том свету.

5. Недостатак кретања

Проблем који је у уској вези с претераним коришћењем нових технологија је недостатак кретања. Потребно је наћи равнотежу и успоставити правила. Сваки родитељ мора поставити границе које сматра да су најбоље за његово дете.

Често смо сведоци да деца то не поштују. О колико год сати или минута пред екраном се радило, купљених играчака или разбацаних ствари, нека родитељи упамте да је најважнија доследност. Ако је успостављен договор, онда дете то мора испоштовати, а родитељ не сме попустити јер ако до тога дође, улази се у зачаран круг.

У зачаран круг може довести и контрадикторност родитеља – да пример који родитељ показује детету није у складу с речима и правилима која му намеће. Ако родитељ ограничи детету време проведено пред екраном, а притом он сваки слободан тренутак проводи пред њим, каква се порука шаље детету? И родитељи су жртве модерне технологије, баш као и њихова деца.
Упадамо у општу хипнозу модерне технологије која мења начин функционисања нашег мозга – пажња је усмерена на нека догађања на екрану, а за друге ствари као и да не постоји или ју је све теже усмерити и задржати, а импулсивност као да постаје масовна појава.

Ако желите да немате много посла око детета, неколико сати га оставите с уређајима модерне технологије и једва ћете га и приметити. Нажалост, многи родитељи у тренуцима умора, растресености и брига дозвољавају, па чак и подржавају такво понашање деце. Све је то донекле и у реду, докле год је ограничено време за кориштење рачунара или док то понашање не прерасте у навику.

Краткорочно гледано, употреба модерних технологија може родитељство и те како олакшати. Али што више дозвољавамо да нам модерне технологије олакшавају родитељство, већа је вероватноћа да ће нам исте те модерне технологије временом донети многе потешкоће – пре свега нашој деци, а на тај начин и нама.

Досада – важан проблем о коме се мало говори

Свако време има своје изазове и ако знамо како да се носимо с њима, изазови се претварају у смернице, а не камење о које се спотичемо. Једна стара пословица каже да грешке стварају искуство, а искуство је почетак мудрости. Наравно, увек је боље имати неку врсту едукације о родитељству, да мама и тата на време сазнају шта их чека и како се поставити у одређеним проблемима. На тај начин ће знати како реаговати и спречити на време последице, а не да уче на својим грешкама.

“Грешке у одгајању деце су саставни део родитељства, али могу бити и корисне ако се уоче на време. Већину таквих грешака родитељи направе због пренаглашене потребе да дете заштите”

Важно је схватити да се окружење јако променило, број догађања у дану повећао се у односу на период пре 20, 30, 40 година, а окружење утиче на развој мозга, посебно у првих 5 година. Тако да родитељство постаје све озбиљније и захтевније. Било је и раније, али данас ће бити све теже поправљати пропусте родитеља.

На развој детета може утицати и пуно других ствари, на пример недостатак јода у исхрани. Исто су тако штетне и неке ствари које улазе у област психологије, па не бих о томе говорио, као на пример: пермисивно одгајање, када се детету дозвољава да ради што хоће, када се обасипа поклонима и када родитељи купују све што дете пожели.

Али има један важан проблем о којем се мало говори, а то је досада. Перцепција времена код одраслих и деце се значајно разликује. За разлику од одрасле особе, дете тек упознаје свет, па му је свако искуство ново и пуно информација које је потребно обрадити. У том смислу, један дечји дан много више “вреди”.

Метаболизам мозга бржи је код детета него код одраслих, и остаје висок све до почетка пубертета. Дете невероватном брзином учи, ментални модели света морају се константно подешавати, па се ментална енергија улаже скоро искључиво у садашњи тренутак. Дететов најважнији задатак јест да упозна себе и свет око себе. За тај важни задатак морамо му дати довољно времена и простора у којем ће кроз активно истраживање и пажњу коју самостално усмерава постати спреман за свет у коме живи.

Најважнији савет за родитеље

Због свега наведеног, мислим да је едукација родитеља важан посао и мој је савет будућим родитељима да се информишу о овом одговорном “занимању” и замкама које их чекају, како би што боље прошли најлепши пут који их чека, а то је родитељство. Мој допринос је у томе што пишем блогове и текстове који су доступни на страници www.ntcucenje.com и тамо има пуно тема које могу бити интересантне родитељима који желе да науче.

Извор: zadovoljna.dnevnik.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама