„Ова данашња омладина… Све је то неодговорно, бахато, лудо… Нема респекта ни трунке!“ Колико сте пута у последње време чули овакве реченице? Много је у последње време повике на младе. Разлога за то свакако има, али није коректно окривити њих за све, поготово што су они најмање криви.
СУМОРНЕ БРОЈКЕ
Тридесет процената саобраћајних несрећа дешава се када се за воланом нађе млад човек, и велики проценат тих саобраћајки је са смртним исходом, и то јесте проблем са којим се као друштво суочавамо.
Још је већи проблем, бар из мог угла посматрано, што друштво не проналази снагу да се суочи са проблемом на прави начин. Потребно је прво дефинисати узрок проблема, а онда радити на превенцији.
Не може се, као што је као у каквој бурлески покушала министарка Зорана Михајловић, окривити цртани филм у коме Пепа Прасе не везује појас када се вози колима. То је класичан пример бахате замене теза и исмевања жртава саобраћајних несрећа, што од поменуте и не чуди. Оно што ме чуди јесте блага реакција јавности на будалаштину изговорену са места одакле је изречена.
Кривци за саобраћајне несреће у којима су кривци млади возачи су пре свега родитељи, који им омогућавају да у ноћне проводе одлазе аутомобилима чијој снази нису дорасли. Кривци су и саобраћајни полицајци који су спремни да за 10 или 20 евра зажмуре на једно око приликом контроле (младих) возача. И крива је држава, која не санкционише на прави начин све одговорне за саобраћајне несреће.
КО ЈЕ ПРАВИ КРИВАЦ?
Могло би тако да се набраја дуго, а суштина је да је просто немогуће да су родитељи све време по страни, и да не примећују да им се потомци понашају девијантно.
И ту долазимо до суштине, до одговорности од које родитељи беже, правдајући лоше васпитање друштвеном кризом. Није, драги родитељи, друштво криво што су нам деца погрешно васпитана, за то одговорност сносимо искључиво ми. Не можемо себи приписивати заслуге за успехе деце, а када се појави питање одговорности пребацивати лопту у туђе двориште. Наша су то све деца, и када су у питању успеси и када је реч о неуспесима. Не можемо се сакривати иза борбе за егзистенцију и тешке ситуације у држави, и на тај начин правдати чињеницу да смо подбацили као родитељи. Ми смо ти који им дајемо новац за ноћне изласке, иако би требало да из задржимо у кући; ми смо ти који им, да се не би осећали фрустрирано, дајемо брзе и снажне аутомобиле у којима пречесто страдају; ми смо ти који окрећемо главу када видимо да се спремају за утакмицу тако што носе неке чудне капуљаче и бејзбол палице; ми смо ти који ћемо им у сваком тренутку рећи: „Па и немаш неког избора, видиш каква је ситуација у држави!“. А не ваља нам работа, ни најмање. Када смо стварали потомство преузели смо на себе одговорност да их изведемо на прави пут, нисмо их рађали да бисмо од њих правили насилнике и социопате.
Крајње је време да поразмислите о томе, и да као зрели и одрасли људи преузмете свој део одговорности. Тек онда сви заједно можемо вршити притисак на државу и на систем, да кроз образовање и правилан однос према младима употпуне оно што деца носе из породице.
Мислите о томе сваки пут када помислите или изговорите чувену реченицу: „Ма добро, младост лудост, и ми смо били некад млади…“. Јесмо, били смо млади, али није било оволико насиља и није се оволико гинуло.
ПИШЕ: Пеђа Б. Ђуровић
Извор: http://kolumnista.com/