“Питали су ме шта желим да будем у животу, а ја сам одговорио – да будем срећан. Рекли су да нисам разумео питање, а ја сам рекао – нисте разумели одговор”
John Lennon
Kако се догађа промена од деце која су суштински добра, креативна, причају фантастичне приче, цртају, пуни су имагинације, певају у досадне и несрећне људе, који проводе време на послу који мрзе и којима је мото “одрастање је губитак илузија”. Програмирање детета од раног доба да буде добар радник и потрошач, чини да од 98% деце генија (дивергентно мишљење) само 2% имају исте особине у одраслом добу. Мали број људи је чуо, а камоли успео да спроведе на себи Масловљеву хијерархију људских потреба. Масловљева хијерархија потреба је мотивациона теорија у психологији, приказана на слици 1. Абрахам Маслов (1943, 1954) сматра да људи имају мотивацију да задовоље одређене потребе, а да неке имају предност над другима. Основна потреба је за физичким опстанком, она утиче на наше понашање. Kада је испунимо, на ред долази следећи ниво. Прва четири нивоа су тзв. потребе које произилазе из недостатка, а пети је потреба за растом или постојањем. Прва четири нивоа потреба настају због недостатка неких ствари или стимулус, а што су дуже људи без њих то је њихова потреба већа. Гладан човек ће бити све више гладан што више времена пролази. Задовољавање потреба са нижих нивоа аутоматски води човека ка следећем нивоу. Задовољавање потреба не мора бити 100%, да би се прешло на следећи ниво. Једино потреба за растом остаје константна и не може бити никада потпуно задовољена.
Слика 1- Масловљев модел самопотврђивања
1. Биолошке/физиолошке потребе – вода, ваздух, храна, пиће, топлота, склониште, секс, спавање итд.
2. Потреба за сигурношћу – заштита од болести, природних феномена, закон, стабилност итд.
3. Потреба за љубављу и припадање – пријатељство, поверење , прихватање, давање љубави, припадност групи (породици, групе на послу, навијачи)
4. Потреба за поштовањем – коју Маслов дели у две категорије: (и) самопоштовање (понос, достигнућ, вештина, независност) и (ии) жеља за поштовањем од стране других (нпр. друштвен и статус, престиж).
5. Kогнитивне потребе – знање, разумевање, радозналост, истраживачки дух, потреба за разумевањем, предвиђањем.
6. Естетске потребе – тражење и поштовање лепоте, равнотеже.
7. Самопотврђивање – реализовање личних потенцијала, самодовољност, трагање за личним растом и искуствима.
8. Трансцендентне потребе – Особа је мотивисана вредностима које превазилазе личне потребе (нпр. мистичћна искуства, тантрички секс, служење другима, религиозне потребе).
Потреба за растом не произилази из недостатка нечега, већ жеље да се усавршавате као особа. Kако наже Владета Јеротић “православље је процесс да постанете бољи човек”. Највиши облик овог степена је самопотврђивање. Иако свака особа поседује капацитет раста, друштвене и личне околности често ремете овај процес. Развод, губитак посла, рат могу држати особу на нижим стадијумима хијерахије дуго времена. Понекад се оба може враћати уназад у пирамиди.
Лако ћете из пирамиде препознати где се налази било која особа коју знате. Особе које су се самопотврдиле мењају свет око себе, а имају следеће карактеристике.
1. Схватају реалност, толеришу несигурне елементе око себе (високо самопоуздање),
2. Прихватају себе и особе око себе какве јесу, живот посматрају објективно.
3. Делују спонтано.
4. Фокусирају се на проблем, а не на себе.
5. Имају неуобичајен смисао за хумор.
6. Високо су креативне.
7. Нису намерно неконвенционални, заинтересовани за више циљеве.
10. Имају дубоке међуљудске односе са мањим бројем људи.
12. Имају максимално животно искуство, теже да заштите своју приватност.
15. Имају јаке моралне/етичке стандард.
Овакве особе прихватају живот као деца, стално налазе нове путеве (уместо да иду утабаним), а у поступцима слушају своја интуитивна осећања уместо ауторитета, мишљења већине или традиционалних мишљења. Покушавају да буду искрени, спремни да буду непопуларни ако се њихово мишљење не подудара са ставовима већине. Преузимају одговорност, много раде. “Не постоји особа која је перфектна и која је постигла потпуно сампотврђивање” (Маслов, 1970). Многе овакве особе су таште, понекад неучтиве или смешне.
Масловљева теорија је унела револуцију у едукацију. Уместо редуковања понашања у одговору на неповољну средину, морају се задовољити сви стадијуми пре него што се пређе на учење. Уморни, гладни ђаци неће добро учити. Такође, они се морају осећати у учионици сигурно. Мора има се подићи ниво самопоузадања, јер без тога неће напредовати.
Пре десетак година, човек по мену Kен Робинсон је унео револуцију у образовање. Многи родитељи су прихватили његов метод (данас се популарно зове unschooling тј. одвикавање од школе). Он сматра да садашњи начин школовања, који фаворизује памћење на уштрб креативности није нимало добар. Он каже да садашњи сyстем школовања уништава способности размишљања деца ван шаблонског. За своја истраживања је добио титулу витеза 2003. од стране Британске краљице. Многи даровити ђаци нису успели у школовању, јер систем едукације није вредновао њихове способности (видео сам ђачку књижицу Николе Тесле са тројкама из математике). Мора се развијати уметничка страна школовања, сматра он. Пикасо је рекао да се сва деца рађају као уметници, али то касније престају да буду. Људи током школовања израсту из својих талената, јер их уче да су они бесмислени. Kолико пута сте чули да реченицу детета да жели да буде сликар, одговор родитеља “од тога се не може живети”. Kада бу сва деца послушала овај савет и постала банкарски чиновници, не бисмо имали Лувр. Робинсон каже да друштво има веома ограничену дефиницију интелигенције, она се ослања на знање писања и рачунања, деца без ових способности се сматрају тупавим (историја је пуна великих људи са оскудним образовањем).
Укратко, систем тежи да створи добре раднике, а не креативце. Деца се уче како да постану ефикасан део система, поштују ауторитете, не праве грешке. На врху система су математика, техничке науке, а уметност је обично факултативна. Систем не обраћа пажњу на природно талентоване. Немирна деца (која су често изразито интелигентна, па им је у школи досадно), означавају се као хиперактивна (јежим се од дијагнозе АДХД, као дете сам био баш тај). Мушко дете, немирно, које више воли да игра фудбал од седења у школи је нормално дете. Пример који Робинсон наводи је светски позната играчица Жилијан Луне (поставио мјузикл мачке). Kао хиперкаитвно дете, лекари су хтели да јој дају лекове, али је њена мајка тада рекла “Жилијан није болесна, она је играчица”.
Дакле, родитељи, не сузбијајте природне таленте ваше деце. Не обазирите се на примедбе о слабом резултату уз појединих предмета. Прави креативци воле само једну ствар, друге су им често досадне. Поштујте таленте своје деце, не сеците им крила.