Верујем да у неком бочном ходнику времена, мој осмомесечни син и даље плаче у кревецу и чека да га узмем у руке. У том истом ходнику ја сам мама две бебе која месецима није саставила 2 сата непрекинутог сна. Уморна сам и тако полубудна треба да одговорим људима на питање: „Шта? Ти га још ниси научила да се успава сам?!“
Сума сумарум – шамар шамарум: то је баш нешто што једној мајци треба да чује: еј, џаба ти све, ниси довољно добра.
И тако сам се са штреберским еланом бацила на литературу – како успавати дете. Моја би баба рекла: шта ће ти књига да чуваш дете? Али то сам ја, оставила сам цигарете захваљујући књизи, мора да ћу научити дете да се успава само. Мука ми и сад кад се сетим.
Метода – проста. Спустиш дете да спава. Помазиш га мало и кажеш: оде мама.
Дете ће да плаче, нормално. Ал’ ти буди јунак-мајка, издржи. Не улази у собу. Уђи после 15 минута и то само на 3-4 минута. Кажеш беби: све ће бити у реду, ту је мама. И онда одеш. И тако колико год пута треба. Дете ће знати да није напуштено (?!), и евентуално ће морати да схвати да мора да се успава само.
И тако смо се мој синко и ја мрцварили првог дана скоро сат времена. Сутрадан је било успешније, изморио се након („само“) 45 минута. Један школски час заједничког плакања. Ал’ као, браво ја, успела сам. Браво ја – а у мени се све кува, не могу да разумем, желим да га узмем, па макар ми спавао све време на грудима, мој је, макар ништа не урадила, не опрала, не наспавала се, нека га! Али ипак, као, истрајавам ја, књига каже, околина каже – па нећеш га ваљда до школе љуљати?!
И онда природа уради своје – дан трећи, почне да кашљуца, рекла бих мало као да је врућ – не мерим температуру, а већ знам, нећеш се ти мени више сам успављивати. Од тада, кад год неко крене да прича како деца треба сама да се успављују, причам: јаој, таман смо се научили, него ето, разболео се, па…
Волела бих да сам тада знала колико је природно то што осећам. Колико је нормално, сасвим нормално – бити уморан и бити свестан, мене моја беба треба, осећам да треба да је узмем, па нека прича ко шта хоће! Али нисам знала. Мислила сам да је нешто у мени погрешно, а заправо, тај осећај унутар мене је био прави. Погрешни су били поступци. Погрешно је било то што нисам умела да послушам себе.
Тренирај бебу да спава – тако кажу стручњаци, као да је то штене које смо добили на дресуру. Научи га да се успава сам. Плаче? Мора да плаче. Нећеш ваљда да те терорише целе ноћи! Ма ‘ајде! Није беба та која нас терорише. Она је само биће које зависи од нас. Терорише нас друштво које упире прстом и тврди: ово није добро, беба треба сама да заспи!
Први родитељски дани (па и месеци) знају да буду поприлично хаотични. Одједном смо истргнути из живота који смо некад познавали и где смо имали (барем привид) контроле над нашим временом и бачени у – гле чуда! – на милости и немилост (неартикулисаним )жељама и потребама наше бебе. И шта уради индустрија спавања – да нам убрзање! Ево решења, ово је формула, успавај дете у 5-7-12 корака, не ради? испробај друго – све се то „лако прати“ и брзо ћеш вратити контролу у свој живот.
А шта у ствари добијамо кад се упустимо у ову луду вожњу? Још мало нервозе у праху.
Добровољно се одричемо аутономије и избора – природног избора да подижемо децу како осећамо да треба. Уместо да се ускладимо са собом, ми предајемо „узде ноћног родитељства“ добро брендираним странцима на интернету и слепо слушамо њихове савете. Знамо шта је резултат. Родитељима којима ниједан од понуђених савета и тренинга не успе остаје само да се запитају: Зашто не знамо како да одговоримо свом детету?
Очекивано, као одговор се наметне онај чувени страх: нисмо довољно добри.
Наша интуиција лети кроз прозор, а ми се као покуњено дете бранимо од налета осуде, јер ето постоји план спавања а ми не умемо да га спроведемо!
Право откровење за мене био је Габор Мате и његово учење, и сад ми је стоструко жао што нисам раније наишла на његове речи, док су још моја деца била бебе. Дошло ми је као потврда оног што сам као мајка предосећала:
„Беба која плаче за родитељем није укључена у „тиранији“, она изражава своју најдубљу потребу – емоционални и физички контакт са родитељем. Када беба заспи након периода запомагања и фрустрираних вапаја за помоћ, не ради се о томе да је научила „вештину“ успављивања. Оно што се десило јесте да се њен мозак, да би побегао од силног бола напуштања, искључи. То је аутоматски неуролошки механизам. У ствари, беба је одустала. Краткорочни циљ исцрпљених родитеља је постигнут, али по цену наношења штете дуготрајној емоционалној рањивости детета. У њеном кортексу је кодиран имплицитни осећај – свет није брижно место.“ – Габор Мате
Можда би било добро да се сетимо да је процес учења родитељства управо то – процес. То је грађење односа, разиграни плес у ком нећемо увек знати следећи прави корак. И то је у реду. У друштву које је толико хиперфокусирано на сан, заборављамо биолошки нагон и подстицај да се прилагодимо детету пред нама. Заборављамо да покушамо да разумемо њихову јединственост и да се прилагодимо нашим вредностима послушамо свој унутрашњи глас.
Да, може да буде застрашујуће ако покушамо са другачијим приступом од оног што разни стручњаци нуде. Можда ствари једноставно не функционишу. Међутим, нама родитељима јесте потребан овај простор да експериментишемо, испробавамо и откријемо шта је то што нашој беби одговара.
У коначници, открићемо велику истину да не постоји један начин за родитељство, не постоји један начин на који ће свако дете заспати и то је у реду! Нема „правог решења“, већ „нашег решења“. Имамо право да уживамо у његовом откривању, јер је управо то пут до повезивања са нашим бебама.
