Како би, у свету одраслих, изгледало то што очекујемо од деце када је реч о дељењу личних ствари

Ти и ја смо (одрасле) другарице и знаш шта, сваки пут кад се видимо ти користиш твој iPhone. Ја немам iPhone, а мени се твој баш свиђа. Ајде да се договоримо да га делимо, онако другарски, мало ти, мало ја, може? Не? Штоооооо? Твој је, кажеш? Па шта? Ми смо другарице, а другарице деле ствари… И даље не??? Баш си никаква…

А да ли би ми позајмила ону твоју златну огрлицу? Знаш, ону што ти је муж купио за годишњицу. Добро би ми стајала уз хаљину за журку на коју идемо у петак. Не може, јер желиш ТИ да је носиш? Па зар мораш увек ТИ да је носиш? Стално је код тебе; можеш је носити кад хоћеш. А имаш и друге, зар не? Ајде дај ми је, молим те, другарице смо. Не може??? Пих, баш си себична.

Можда може она твоја нова торба, она би ми се добро уклопила. Ни ТО не може??? Готово, нећу се више дружити са тобом.

Овако отприлике звучи, преведена на ниво одраслих, идеја дељења коју ми сервирамо деци. Овако би на одраслом нивоу деловало оно што ми очекујемо од деце када их учимо да треба да деле.

Па како вам, онда, све то звучи?

Да ли ми одрасли позајмљујемо (одрасла реч за делити) све наше ствари? Да ли бисте икада некога питали да вам позајми горе наведено? Сигурна сам да не. Па зашто онда очекујемо од мале деце да раде исто? Деца имају право на своју својину, као што имамо и ми одрасли. Дакле, има ствари које не делимо, то јест не позајмљујемо. Позајмићемо књигу, али не и свој ручни сат. Па зашто то деца не могу тако?

Дечје играчке попут лутке, аута, багера… су мобилни телефон, таблет, торба, накит за одрасле. Њихове играчке су једино што они могу назвати својим, што припада њима и ником више. Купују им их мама, тата, деда, баба, за рођендан, Нову годину или друге прилике, јер они их не могу купити сами. Можда су њима посебне баш из тог разлога. Па ако може одраслој жени накит који јој је муж поклонио да буде посебан, нешто што је само њено и што не жели да дели, ако она на то има право, зашто не може детету да буде исто тако посебна лутка или багер које су им купили бака или дека за рођендан?

Хајде да видимо како би сада то што ми одрасли радимо превели на ниво детета:

Рецимо да ваше дете има неку омиљену играчку или више њих које нерадо дели јер су за њих посебне. То прихватате као чињеницу и кажете му: “Долази нам А у посету. Знаш да ћете се играти твојим играчкама. Ако има играчака које не желиш да делиш с њом онда ћемо их склонити и нико од вас се неће играти. Кажи ми, које су то играчке?

Када је изабрала играчке, кажете: “Ово ћемо сада склонити. Немој тражити да их донесем. Ако их тражиш да донесем мораш бити спремна дозволити А да се игра са њима. Је си разумела?”
Па кажете: “Погледај добро ове играчке. Све што је остало, мораш бити спремна да делиш са А. Има ли још нешто што желиш да ипак склонимо?” Наравно, треба да остане довољан број играчака за игру. Онда сте спремни за дружење и дељење.

Слично се може урадити и са играњем у парку/песку/игралишту. Дете сте одвели да се својим багером игра у песку. Одједном се створи неко друго дете које хоће да се игра са истим тим багером. Дете није у обавези да му услиши жељу и није себично ако неће. Нити је друго дете позвано да се заједно играју, нити га познаје. Кажете му: ”Мислим да овај дечак жели да се игра твојим багером. Када будеш спреман да га поделиш мало са њим, кажи му“. А другом детету кажете: ”Он није спреман да дели сада свој багер.“ Овако емпатички показујете детету да је у реду да неће да дели и има право на време са својим багером. Он ће се осетити поштованим и велика је могућност да ће у једном тренутку сам рећи да је спреман да дели. Можда не први пут, али ако овако наставите да показујете поштовања за његове жеље и ствари, можда следећи, или онај трећи. А када се то деси биће то велика педагошка, психолошка, а и социјално-емотивна победа за њега, а и за вас као родитеља.

Овде сте показали неколико ствари: емпатију према детету и његовој одлуци да не дели нешто. Научили сте га исто шта је то “моја својина” и показали разумевање и према томе. Са овим осећањем он ће бити склон(ији) и спремнији да прихвати исто од других када не буду делили све. Знаће да цени нешто што је “његово” или “њено”, а у исто време сте га научили и култури дељења.

Три веома поучне и корисне ствари.

Аутор: Лидија Смирнов