Verujem da u nekom bočnom hodniku vremena, moj osmomesečni sin i dalje plače u krevecu i čeka da ga uzmem u ruke. U tom istom hodniku ja sam mama dve bebe koja mesecima nije sastavila 2 sata neprekinutog sna. Umorna sam i tako polubudna treba da odgovorim ljudima na pitanje: „Šta? Ti ga još nisi naučila da se uspava sam?!“
Suma sumarum – šamar šamarum: to je baš nešto što jednoj majci treba da čuje: ej, džaba ti sve, nisi dovoljno dobra.
I tako sam se sa štreberskim elanom bacila na literaturu – kako uspavati dete. Moja bi baba rekla: šta će ti knjiga da čuvaš dete? Ali to sam ja, ostavila sam cigarete zahvaljujući knjizi, mora da ću naučiti dete da se uspava samo. Muka mi i sad kad se setim.
Metoda – prosta. Spustiš dete da spava. Pomaziš ga malo i kažeš: ode mama.
Dete će da plače, normalno. Al’ ti budi junak-majka, izdrži. Ne ulazi u sobu. Uđi posle 15 minuta i to samo na 3-4 minuta. Kažeš bebi: sve će biti u redu, tu je mama. I onda odeš. I tako koliko god puta treba. Dete će znati da nije napušteno (?!), i eventualno će morati da shvati da mora da se uspava samo.
I tako smo se moj sinko i ja mrcvarili prvog dana skoro sat vremena. Sutradan je bilo uspešnije, izmorio se nakon („samo“) 45 minuta. Jedan školski čas zajedničkog plakanja. Al’ kao, bravo ja, uspela sam. Bravo ja – a u meni se sve kuva, ne mogu da razumem, želim da ga uzmem, pa makar mi spavao sve vreme na grudima, moj je, makar ništa ne uradila, ne oprala, ne naspavala se, neka ga! Ali ipak, kao, istrajavam ja, knjiga kaže, okolina kaže – pa nećeš ga valjda do škole ljuljati?!
I onda priroda uradi svoje – dan treći, počne da kašljuca, rekla bih malo kao da je vruć – ne merim temperaturu, a već znam, nećeš se ti meni više sam uspavljivati. Od tada, kad god neko krene da priča kako deca treba sama da se uspavljuju, pričam: jaoj, taman smo se naučili, nego eto, razboleo se, pa…
Volela bih da sam tada znala koliko je prirodno to što osećam. Koliko je normalno, sasvim normalno – biti umoran i biti svestan, mene moja beba treba, osećam da treba da je uzmem, pa neka priča ko šta hoće! Ali nisam znala. Mislila sam da je nešto u meni pogrešno, a zapravo, taj osećaj unutar mene je bio pravi. Pogrešni su bili postupci. Pogrešno je bilo to što nisam umela da poslušam sebe.
Treniraj bebu da spava – tako kažu stručnjaci, kao da je to štene koje smo dobili na dresuru. Nauči ga da se uspava sam. Plače? Mora da plače. Nećeš valjda da te teroriše cele noći! Ma ‘ajde! Nije beba ta koja nas teroriše. Ona je samo biće koje zavisi od nas. Teroriše nas društvo koje upire prstom i tvrdi: ovo nije dobro, beba treba sama da zaspi!
Prvi roditeljski dani (pa i meseci) znaju da budu poprilično haotični. Odjednom smo istrgnuti iz života koji smo nekad poznavali i gde smo imali (barem privid) kontrole nad našim vremenom i bačeni u – gle čuda! – na milosti i nemilost (neartikulisanim )željama i potrebama naše bebe. I šta uradi industrija spavanja – da nam ubrzanje! Evo rešenja, ovo je formula, uspavaj dete u 5-7-12 koraka, ne radi? isprobaj drugo – sve se to „lako prati“ i brzo ćeš vratiti kontrolu u svoj život.
A šta u stvari dobijamo kad se upustimo u ovu ludu vožnju? Još malo nervoze u prahu.
Dobrovoljno se odričemo autonomije i izbora – prirodnog izbora da podižemo decu kako osećamo da treba. Umesto da se uskladimo sa sobom, mi predajemo „uzde noćnog roditeljstva“ dobro brendiranim strancima na internetu i slepo slušamo njihove savete. Znamo šta je rezultat. Roditeljima kojima nijedan od ponuđenih saveta i treninga ne uspe ostaje samo da se zapitaju: Zašto ne znamo kako da odgovorimo svom detetu?
Očekivano, kao odgovor se nametne onaj čuveni strah: nismo dovoljno dobri.
Naša intuicija leti kroz prozor, a mi se kao pokunjeno dete branimo od naleta osude, jer eto postoji plan spavanja a mi ne umemo da ga sprovedemo!
Pravo otkrovenje za mene bio je Gabor Mate i njegovo učenje, i sad mi je stostruko žao što nisam ranije naišla na njegove reči, dok su još moja deca bila bebe. Došlo mi je kao potvrda onog što sam kao majka predosećala:
„Beba koja plače za roditeljem nije uključena u „tiraniji“, ona izražava svoju najdublju potrebu – emocionalni i fizički kontakt sa roditeljem. Kada beba zaspi nakon perioda zapomaganja i frustriranih vapaja za pomoć, ne radi se o tome da je naučila „veštinu“ uspavljivanja. Ono što se desilo jeste da se njen mozak, da bi pobegao od silnog bola napuštanja, isključi. To je automatski neurološki mehanizam. U stvari, beba je odustala. Kratkoročni cilj iscrpljenih roditelja je postignut, ali po cenu nanošenja štete dugotrajnoj emocionalnoj ranjivosti deteta. U njenom korteksu je kodiran implicitni osećaj – svet nije brižno mesto.“ – Gabor Mate
Možda bi bilo dobro da se setimo da je proces učenja roditeljstva upravo to – proces. To je građenje odnosa, razigrani ples u kom nećemo uvek znati sledeći pravi korak. I to je u redu. U društvu koje je toliko hiperfokusirano na san, zaboravljamo biološki nagon i podsticaj da se prilagodimo detetu pred nama. Zaboravljamo da pokušamo da razumemo njihovu jedinstvenost i da se prilagodimo našim vrednostima poslušamo svoj unutrašnji glas.
Da, može da bude zastrašujuće ako pokušamo sa drugačijim pristupom od onog što razni stručnjaci nude. Možda stvari jednostavno ne funkcionišu. Međutim, nama roditeljima jeste potreban ovaj prostor da eksperimentišemo, isprobavamo i otkrijemo šta je to što našoj bebi odgovara.
U konačnici, otkrićemo veliku istinu da ne postoji jedan način za roditeljstvo, ne postoji jedan način na koji će svako dete zaspati i to je u redu! Nema „pravog rešenja“, već „našeg rešenja“. Imamo pravo da uživamo u njegovom otkrivanju, jer je upravo to put do povezivanja sa našim bebama.
