Драги родитељи тинејџера, jа волим ученике. Познавао сам их на десетине хиљада. Радио сам с њима више од десет година. Путовао сам с њима, смејао се с њима, туговао с њима и молио се с њима.
Шетао сам њиховим ходницима и седео у њиховим учионицама.
Волим да мислим да добро познајем њих и свет у којем живе.
Маме и тате, овде сам да вам кажем да им треба одузети право на приватност – одмах!
Замислите да ви (и тинејџери који ово читају) чујете то и помислите: „Стварно је ружно рећи тако нешто!”
Но, не смета ми да ме назовете диктатором ако то значи да сам у праву.
Некад су тинејџери могли имати право на приватност и под тиме мислим да су имали просторију у којој су могли побећи од света, у којој су могли затворити врата, пустити неку музику, отворити свеску и записивати ствари које су се догађале у њиховим главама.
Али то је време и место давно нестало.
Сад, кад тинејџери ушетају у ту просторију и затворе врата, они више нису сами (заправо, многи од њих нису ни способни за самосталан живот).
Сад, кад ушетају у своју собу они не беже од света, они улазе у њега, и то у најопасније, застрашујуће и претеће делове света. Они позивају тај свијет у свој свети, лични простор.
Захваљујући својим телефонима, тинејџери у неколико секунди могу да приступе људима и местима о каквима су наши родитељи могли имати само ноћне море.
Они могу открити своје најинтимније тајне потпуним странцима.
Они могу да набаве дрогу и оружје, пронађу порнографију и готове школске радове.
Они могу друге подстицати на самоубиство.
Они могу бити насилници или жртве насиља.
Они се могу коцкати служећи се вашим кредитним картицама.
Они могу куповати и продавати све што можете замислити.
Они могу с другима делити фотографије својих тела.
Они могу видети најнасилније фотографије на свету.
А све је то заштићено шифром.
Наиме, свет се променио, а променила су се и правила.
Технологија једноставно пребрзо напредује да бисмо је олако могли препустити ученицима.
Они се не могу носити с тиме.
Ви морате бити у тим опасним водама с њима, као да су мала деца у бурном океану у којем пливају морски пси.
„Али ја имам поверења у своју децу”, кажете ви.
Међутим, није у томе проблем.
За родитеље се никад не ради о томе да не верују својој деци – проблем је много шири.
Барем је тако било с мојим родитељима.
Док сам био тинејџер, моји су родитељи познавали моје пријатеље, знали су где живе, ко су њихови родитељи и која су њихова уверења. Они су знали где одлазимо, како ћемо тамо доћи и кад ћемо се вратити. (свакако, било је ту приватности, али то је била информисана приватност).
На друштвеним мрежама ваша деца вероватно имају неколико стотина „пријатеља” које заправо уопште не познају, а који имају приступ вашој деци. Желите ли им заиста дати толико приватног времена с толико много странаца?
МАЈКЕ И ОЧЕВИ, ЈЕДНОСТАВНО РЕЧЕНО: ако сте родитељ детета млађег од 13 година или тинејџера и немате приступ свакој поруци, сваком уређају, свакој шифри и свакој страници коју ваша деца посећују, ви их заправо занемарујете. Тиме и сами учествујете у свему што они раде, виде и доживе.
У реду, можда оно што тинејџери не би требало да имају или с чиме не могу да се носе није приватност већ технолошка приватност.
Да ли им је потребно и заслужују ли тинејџери место за себе?
Апсолутно.
Допустите им да побегну од света. Допустите им да се затворе у своје собе, да појачају музику, зграбе свеску и запишу своје мисли.
Али ако „свеска” нема папире него батерије – набавите шифру
Извор: todaysmama.com