Драги родитељи тинејџера, jа волим ученике. Познавао сам их на десетине хиљада. Радио сам с њима више од десет година. Путовао сам с њима, смејао се с њима, туговао с њима и молио се с њима.
Волим да мислим да добро познајем децу и свет у којем живе.
И сад сам дошао да вам кажем да им треба одузети право на приватност – одмах!
„Стварно је ружно рећи тако нешто!” – можда сте помислили.
Али не, ја нисам диктатор. Ја само имам много искуства и сваког дана гледам шта се дешава.
Некад је право на приватност тинејџера подразумевала сасвим нешто друго. Они су имали просторију у коју су могли побећи од света, у којој су могли затворити врата, пустити неку музику, отворити свеску и записивати ствари које су се догађале у њиховим главама. Или, ако не просторију увек за себе, а оно макар део дана у њој кад могу бити сами.
Данас, кад тинејџери ушетају у ту просторију и затворе врата, они више нису сами (заправо, многи од њих нису ни способни за самосталан живот).
Сад, кад ушетају у своју собу они не беже од света, они улазе у њега, и то у најопасније, застрашујуће делове света. Они позивају тај свет у свој лични простор.
Захваљујући својим телефонима, тинејџери у неколико секунди могу да приступе људима и местима какви нама никад нису били доступни. Знате, пре двадесет година кад смо били тинејџери, кад уђемо у своју собу, ми смо тада заиста сами. Али данас, родитељи верују да су им деца безбедна у своја четири зида. А то је далеко од истине. Јер док су у својој соби, вама пред очима, они су у другом свету, окружени ко зна каквим људима.
У своја четири зида, док верујете да су сами, они могу открити своје најинтимније тајне потпуним странцима.
Могу да набаве дрогу и оружје, пронађу порнографију и готове школске радове.
Могу друге подстицати на самоубиство.
Могу бити насилници или жртве насиља.
Могу коцкати служећи се вашим кредитним картицама.
Могу куповати и продавати све што можете замислити.
Могу с другима делити фотографије свог тела.
Могу видети најнасилније фотографије на свету.
А све је то заштићено шифром.
Наиме, свет се променио, а променила су се и правила.
Технологија једноставно пребрзо напредује да бисмо је олако могли препустити деци.
Они се не могу носити с тиме.
Ви морате бити у тим опасним водама с њима, као да су мала деца у бурном океану у којем пливају морски пси.
„Али ја имам поверења у своју децу”, кажете ви.
Међутим, није у томе проблем.
За родитеље се никад не ради о томе да не верују својој деци – проблем је много шири.
Барем је тако било с мојим родитељима.
Док сам био тинејџер, моји су родитељи познавали моје пријатеље, знали су где живе, ко су њихови родитељи и која су њихова уверења. Они су знали где одлазимо, како ћемо тамо доћи и кад ћемо се вратити. (свакако, било је ту приватности, али то је била информисана приватност).
На друштвеним мрежама ваша деца вероватно имају неколико стотина „пријатеља” које заправо уопште не познају, а који имају приступ вашој деци. Желите ли им заиста дати толико приватног времена с толико много странаца?
МАЈКЕ И ОЧЕВИ, ЈЕДНОСТАВНО РЕЧЕНО: ако сте родитељ детета млађег од 13 година или тинејџера и немате приступ свакој поруци, сваком уређају, свакој шифри и свакој страници коју ваша деца посећују, ви их заправо занемарујете. Тиме и сами учествујете у свему што они раде, виде и доживе.
У реду, можда оно што тинејџери не би требало да имају или с чиме не могу да се носе није приватност већ технолошка приватност.
Да ли им је потребно и заслужују ли тинејџери место за себе?
Апсолутно.
Допустите им да побегну од света. Допустите им да се затворе у своје собе, да појачају музику, зграбе свеску и запишу своје мисли.
Али ако „свеска” нема папире него батерије – набавите шифру.
Извор: todaysmama.com