Највећа ноћна мора свих мајки. Оно о чему нико не прича

март 23, 2017

Уморна уплакана мајко,
Живиш у земљи у којој ти нико ни пре трудноће, током, па ни након порођаја није рекао ништа о овоме. Можда је твоја мајка знала шта, свекрва или сестра, али су сигурно ћутале. О томе се не прича јер гарант носиш престолонаследника или дуго очекивану пишуљу и нема разлога да се осећаш лоше, икада. Откуд ти заправо право на то? А ово је последње што си очекивала да ћеш осећати, зар не? Није било ничега да те припреми за њу, нити си могла да претпоставиш да ћете потрести до сржи.

Тај изненадни осећај конфузије и изолације је тако застрашујући. И откуд он кад си на свет донела здравог јунака коме је посао да ти вришти на сиси док не буде сит. Диван је, сви око тебе говоре. Ти га гледаш И плачеш јер не разумеш зашто си тужна. Није ти леп и до крви те гризе савест што се осећаш тако. Не знаш шта се дешава и немаш коме да кажеш. „Хормони, проћи ће“ је највише што ћеш можда од стручне помоћи добити.
Да си могла да знаш или да си прочитала више чланака током трудноће о томе шта те чека након порођаја у сопственој глави, уместо што си читала како што пре да повратиш девојачку тежину како би њему опет била лепа, можда би сада знала који ти је ђаво. Гризе те савест и због овога. Плачеш сатима. Твој љупки партнер те гледа као теле, тек он везе нема шта ти је: „Хормони, ваљда ће проћи“, нада се у себи.
Тешке су ти руке као олово, капци још тежи, боли те свака кост и ако је од порођаја прошло већ више од месец дана. Бебу слабо узимаш у руке, и то те боли, али не можеш, уморна си и плачеш. Размишљаш о томе како је не волиш, а морала би да је обожаваш али ти немаш снаге ни да је погледаш. Поново плачеш и навлачиш прекривач преко главе. Иза врата се свекрва и муж домунђавају и чујеш, јасно чујеш : „То је размажено, говорила сам ти али нисам имала коме да причам“. Набијаш главу у јастук, грчиш колена на груди. Нико те не воли. Сигурна си у то. Сви воле само бебу, ти више не постојиш. И без бебе ниси важна. Беба вришти, они је нунају с лева на десно. Устајеш и као смочени џогер вучеш се по кући, окопнела к’о сенка.
Драга уморна и тужна мајко, тај страшни осећај панике, страха, немоћи, умора који те погодио по рођењу тог блиставог неутешног створења, није нешто на шта си сама пристала и што си желела. Ипак, упркос слабим изгледима, и у инат стигми, породици која не разуме шта ти се догађа, теби којој се чини да одустајеш, да не можеш, да ниси створена да будеш мајка – ти се мораш изборити.
Статистика каже да скоро свака десета породиља пати од блажег или тежег облика постпорођајне депресије.
Kао што рекох, о томе се углавном ћути, од стране стручног кадра који ти је водио трудноћу. Није ни чудо што си затечена. Да, јесу у питању хормони и њихово лудовање, али за то ниси ти крива. Ниси крива. Тачка.
Зато, потребна ти је помоћ. Проћиће пре или касније, бићеш права мама, али ти је потребна помоћ. Тражи је јер имаш право на њу. Није стид бити ни болестан ни слаб. Не буди попут свекрве која мисли да си размажена јер си расцепана и напукла и емотивно и физички. Тражи помоћ. Имаш право на њу, због себе и због своје бебе.
Чак и кад ниси свесна тога, ти се мораш борити. Чак иако изговориш најстрашније истине о својим најстрашнијим мислима, ти се мораш борити.
Ово ти пише једна мама коју је постпорођајна депресија једног сунчаног пролећа пре девет лета малтене довела на руб између живота и смрти. Јер то што се комеша по твојој глави по мојој је је направило петље и чворове.
Али сам тражила помоћ, упорна у свој својој слабости, упорна као ђаво да ми буде боље. И ти ћеш, јер си мама. А мама је саткана од челика и ако је понекад као свила танка, мама је фајтер, мама је најстрашнија сила овога света јер мама је храброст. Мама рађа чуда јер је мама чудо природе.
Уморна, уплакана мамо, ниси сама. Бићеш боље, бићеш боља мама. Јер си знала да кад ниси могла сама да се избориш и када те нико није разумео, потражиш помоћ и рекла своје страхове и слабости наглас.
Бићеш поново добро, дивна храбра мамо!
Аутор Маријана Столић
Извор: Лоламагазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

3 коментара на "Највећа ноћна мора свих мајки. Оно о чему нико не прича

  1. Mama каже:

    Samo je bitno ne živeti sa svekrvom. Bez svekrve ovih problema nema.

  2. Mama 1 каже:

    Hajde da pokusamo da budemo malo objektivniji. Postporodjajna depresija se javlja bez obzira da li zivimo sa svekrvom ili ne. Nije lepo generalizovati stvari. Niti je svaka svekrva zla i naopaka, niti je svaka snaja divna i sjajna. Sa svojom svekrvom sam zivela 7 godina, i imale smo jako dobar odnos, pun medjusobnog uvazavanja i postovanja. Znala je da me posavetuje, zastiti, pomogne oko dece, oraspolozi; nasmeje,… Bila je divna zena, koja nazalost vise nije medju nama. Izmedju svekrva i snaja postoji generacijska razlika, razlika u vaspitanju, misljenju, shvatanju, …ali ako se potrudimo da shvatimo jedni druge i otvoreno porazgovaramo o svemu resicemo mnoge probleme. Drage snaje, kako bi se mi osecale da nam nasa snaja kaze: ” Tvoja majka je uzasna svekrva, mrzim je, ne mogu da zivim sa njom…” Malo tolerancije sa obe strane i situacija ce biti mnoooogo bolja. Pozdrav od mame, cerke, snaje, a jednog dana i svekrve…

  3. Marija каже:

    Sjajan tekst. Godinu dana nakon porodjaja i nakon hiljaditog citanja istog, i dalje placem. Najgore je kad nemas podrsku i nemas kome da se obratis. A sam se jedva cupas iz depresije

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама