Једна од многих аутоматских реакција родитеља на нежељено понашање је пљескање. Често нас питају какво је наше мишљење о томе.
Иако смо присталице постављања граница, обојe смо одлучно против ударања. Физичко кажњавање је сложена и контроверзна тема, а не можемо себи приуштити да о њој овде детаљно разговарамо – о томе се мора размишљати у многим контекстима. Али једно је сигурно: негативни ефекти физичког кажњавања су бројни. Уверени смо да је ударање прилично контрапродуктивно, а наше мишљење подржавају неуробиолошка истраживања и специјализована литература. Кад желимо да градимо добре односе са својом децом и да она науче животне лекције, када желимо да подстакнемо њихов оптималан развој, физичка казна се мора избегавати. Такође верујемо да деца не би требало да трпе било какав облик насиља, посебно од оних на које се првенствено ослањају као заштиту.
Знамо да постоје све врсте родитеља, све врсте деце и све врсте ситуација које захтевају дисциплину. И ми свакако разумемо да љутња и разочарање, заједно са жељом да своју децу изведу на прави пут, натерају неке родитеље да батину користе као дисциплинску стратегију. Али подаци о истраживању снажно указују на то да чак и када родитељи воле и подржавају, батина не само да не помаже да се промени понашање на дужи рок, већ има негативне последице по редослед односа.
Наравно, постоје многи други приступи који су једнако штетни. Изолација у дужем временском периоду, различити облици вербалног или менталног злостављања све су више дисциплинирајуће праксе којима родитељи повреде дете, а да га притом не додирну.
Због тога охрабрујемо родитеље да избегавају сваки дисциплински приступ који изазива бол, страх или терор. Бар зато што је контрапродуктивна.
Тиме се пажња детета скреће са његовог сопственог понашања и потребе да се промени, на родитељев одговор на такво понашање. Што значи да дете престаје да уопште размишља о својим поступцима. Уместо тога, размишља о томе колико је родитељ неправедан.
Родитељски одговор у таквом случају омета постизање оба основна циља дисциплине – промена проблематског понашања и развој емоционалне интелигенције – јер је елиминисана способност детета да размишља о свом понашању и да осећа здраву кривицу или кајање.
Други велики проблем са батинама је то што се дешава са дететом на физиолошком и неуробиолошком нивоу. Мозак тумачи бол као претњу. Када родитељ детету нанесе физичку бол, он се суочава са нерешивим парадоксом биолошке природе. Сви ми имамо својствен инстинкт да, када смо повређени или се бојимо, тражимо заштиту од оних који брину о нама. Али када је родитељ извор боли и страха, дечји мозак је збуњен. С једне стране, дете осети импулс да побегне од родитеља. С друге стране, оно од родитеља тражи због сигурности.
Дакле, када родитељ постане извор страха или боли, то може проузроковати дезорганизацију у функционисању мозга, јер за тај парадокс нема решења. То стање називамо „крајњим обликом неорганизоване везаности“. Хормон стреса кортизол који се ослобађа у слично неорганизованом унутрашњем стању може изазвати дуготрајне негативне ефекте на развој мозга, јер је то хормон који је токсичан за мозак и омета нормалан развој. Окрутне и строге казне могу довести до значајних промена у мозгу – укључујући уништавање можданих веза, па чак и ћелија мозга.
Текст је извод из књиге: „Дисциплина без драме“