Јуче је у медијима објављена вест да је Савет родитеља Основне школе „Владислав Рибникар“ у Београду послао писмо председнику Србије Александру Вучићу у којем изражавају забринутост „шокантним информацијама“ о намерама државе, а које у потпуној супротности са договором који су са њим постигли у мају 2023. године.
Родитељи из Савета се, наиме, не слажу са одлуком државе да Меморијални центар добије велики простор те да се тиме знатно смањи површина школе, тј. оног њеног дела у ком би се одвијала настава.
“Договорили смо се да се центар ограничи на кабинет за историју и евентуално део ходника тј. улазног хола. Потпуно нам је неприхватљиво да више од половине школског простора буде одстрањено и припојено том центру. Последње одлуке појединих представника Владе Републике Србије на иницијативу једног броја родитеља убијене деце указују управо да се крши наш договор са Вама као и друга обећања и уверавања од стране Владе, да ће школа бити очувана у постојећем облику у целости уз Меморијални центар. Уколико дође до оваквог развоја догађаја, истичемо да је овакво решење неприхватљиво за родитеље 1.100 ученика која ће од септембра наставити школовање у нашој школи“. – наводи се у јучерашњем писму које је Савет родитеља школе упутио председнику Србије.
Уследила је и реакција родитеља убијене деце који наводе да су запрепашћени оним што су прочитали.
Њихово писмо објавио је портал Нова, а ми га преносимо у целости.
„Обраћамо вам се поводом дописа председника Савета родитеља школе, Игора Ђорђевића, упућеном председнику Републике Србије и председници Владе Републике Србије, 15. августа 2023. Допис сматрамо изузетно увредљивим и болним, у коме се поново исписују неистине.
Запрепашћени смо одсуством капацитета родитеља и њихових представника у Савету родитеља да разумеју шта се стварно догодило у ООШ ”Владислав Рибникар” 3. маја.
До 3. маја 2023. је постојао Савет родитеља са мандатом до 31. августа 2023 као једно од саветодавних тела школе. Од 3. маја школа је место злочина и као такво је требало да добије привремени орган управљања у кризној ситуацији.
На томе је, на пример, могао да инсистира Савет родитеља школе у коме постоји свесност да је извршен масакр, да је стрељано десет душа.
Драган на радном месту на коме је предано и благодарно радио, Ана и Бојана на дежурству, Софија у ходнику школе, Адриана, Ангелина, Андрија, Ема, Катарина и Мара у школској клупи. На њиховим изводима из матичне књиге умрлих уписан узрок смрти је УБИСТВО.
Петоро деце је рањено и трауматизовано, наставница историје је рањена и трауматизована, дванаесторо деце и један студент су физички неозлеђени, али са траумом несагледивих размера. Велики број ученика, наставника и особља школе је трауматизовано.
Породицама, фамилијама и пријатељима ишчупана је радост из срца. Свим члановима Савета родитеља када буде дозвољено због истражног поступка можемо да покажемо фото документацију са лица места уколико нису схватили монструозност стрељања у основној школи. Стрељања свима нама познатог Драгана и некима од вас познатих, Ане, Бојане, Софије, Адриане, Ангелине, Андрије, Маре, Катарине и Еме. Уколико нису схватили од чега су се само случајно спасили другари убијене деце.
Стиче се утисак из дописа да се председник Савета родитеља и његова заменица жале како су се намучили од 3. маја и како је њима тешко јер их неко етикетира. Да ли тиме желе да изазову одређену реакцију председника Републике Србије и председнице Владе указујући да постоје њихови неистомишљеници следствено и противници странке на власти, односно саме власти?
Чему служи такво обраћање? Да ли има места у овој трагедији наводити тешкоће са којима се сусрећу ”овлашћени представници Савета родитеља”?
Потписник дописа, каже да су се они, ”његови овлашћени представници” трудили да умире родитеље који су били радикални. Молимо да нам се објасни по чијем налогу или као одговор чије савести су се трудили да умире родитеље и шта значи ”радикални родитељи”.
Даље, да ли може аутор дописа да нам одговори колико је требало да буде убијених како му не би прошла кроз главу мисао о међународном педигреу школе?
У допису се такође наводе састанци са представницима државе на које ми, породице убијене деце и њиховог Драгана, никада нисмо били позвани. Додатно, нисмо позивани на састанке нити унапред упознати са иницијативама Савета родитеља и/или овлашћених представника Савета родитеља ни након писане молбе представника Владе упућене господину Игору Ђорђевићу и госпођи Јелени Радуловић, да нас, породице убијених или наше представнике обавештавају о свим иницијативама и позивају на све састанке.
И опет у допису од 15. августа, као и у изјавама од 3. маја, на жалост, господин Игор Ђорђевић наглашава да постоји раскол у друштву или некој групи. Овог пута, Игор Ђорђевић указује на неслагање међу породицама убијених, што је неистинито пренешено господину Ђорђевићу, надамо се као резултат неспоразума, а не зле намере. Потписивањем овог писма од стране свих породица, молимо да се са тим престане.
Ми, породице убијене деце и њиховог Драгана, сматрамо да масовно убиство које се догодило у основној школи, па ма где она била, треба да постане трајно место сећања на жртве како се ништа слично никада више не би поновило. Требало би да тај став имамо сви као друштво, али текст дописа Савета родитеља школе у којој се масовно убиство десило не износи тај став.
Сугестија Савета родитеља, њихова добра воља и одобрење да се центар „ограничи на кабинет за историју и ”евентуално део ходника” указује на потпуно одсуство спознаје шта се десило 3. маја у школи.
Сматрамо да те реченице осликавају цео свемир одсуства емпатије и морално посрнуће оних који су их исписале.
Верујемо да сте свесни да од 3. маја ООШ ”Владислав Рибникар” више није и неће бити сигурно место за сву децу.
Завршница дописа председника Савета родитеља има тон уцене што спада у вербално насиље, и наставак је свега што смо имали прилику да слушамо од 3. маја и што је на жалост чест наратив у нашем друштву.
Сигурни смо да текст дописа и планови за сам објекат школе о којима прича господин Ђорђевић нису настали као резултат консултација са свим члановима Савета родитеља, што нам ствара додатну бол, јер се поново лични ставови и неистине износе, сада у име свих родитеља школе.
Масовно убиство у ООШ ”Владислав Рибникар” није трагедија само породица убијене деце и њиховог Драгана, већ је национална трагедија. Део школе у којој су старији разреди похађали наставу до 3.маја, и све до једног убијеног детета, а њихов Драган их управо ту чувао, треба да буде “меморијални центар који осветљава будућност и све оне врлине и вредности које су овом друштву најпотребније да изађе из мрака и болести у којима се нашло.”
Меморијални центар, уверени смо, треба да буде достојан Драгана, Ане, Бојане, Софије, Ангелине, Адриане, Андрије, Еме, Катарине и Маре, а његов изглед и намена треба да буде резултат промишљеног рада стручњака и уз сагласност породица убијених.
Обавештавамо вас и да су до нас стигли и коментари на поменути Допис, управо од родитеља деце која похађају ову школу, цитираћемо само један од њих: „Благо оном коме је највећи проблем „што је остао без пола школе“. Па, снаћи ће се већ некако, надокнадиће већ тај „губитак“. И нек сваки дан захваљује богу што нема већи проблем и ненадокнадив губитак.“ Ивана Вранић, родитељ
Саставни део нашег писма су и имејлови који су размењени са заменицом председника Савета родитеља, за које нисмо сигурни да су их добили сви чланови Савета родитеља, а знамо да сигурно нису добили сви наставници.
Хвала вам на пажњи.
С поштовањем,
Породице: Анђелковић, Асовић, Аћимовић, Божовић, Влаховић, Дукић, Кобиљски, Мартиновић, Негић и Чикић“.