У васпитању деце родитељи праве велике грешке.
Иду из крајности у крајност.
Једни родитељи кажу – ако ја нисам имао, нека моје дете име.
Размазе дете и онда му све дозвољавају.
Купују љубав своје деце.
Други родитељи, опет, кажу – ако ја нисам имао, нека дете види како то изгледа.
То зову – челичење или спартанско васпитање.
Зашто онда децу не пуштају да иду боса улицама? Или нека гладују.
Нека се челиче!
Крајности нису добре.
Не ваља ни када родитељи кажу:
Ја сам те родио, ја ћу ти судити!
Дете није лична својина родитеља.
Покретна имовина коју можеш да отуђиш.
Ако ти више не буде требала или ако се разочараш.
Нису родитељи створили децу због себе.
Створили су децу из љубави.
Тако би бар требало да буде.
И тако треба према њима да се и понашају.
Твоје дете је увек твоје, било шта у животу урадило.
Родитељи морају да буду уз своје дете.
Морају да буду и када је добро и када је лоше.
Нарочито када је лоше.
Не смемо гурати дете од себе када му је тешко.
Ми смо ту да му помогнемо.
Знам једну мајку која није могла да поднесе да јој се кћерка развела.
И да се вратила код ње на село.
Све са малим сином.
Мајка је више бринула шта ће село да прича, него како да помогне детету.
Натерала је кћерку да се врати у град.
И кћерка је доживела животну трагедију.
Када је мајка после неколико година хтела да јој помогне, било је касно.
Родитељи треба да помогну детету на време.
Када му је помоћ неопходна.
Свако држање предавања је контрапродуктивно.
Тражи се најбоље решење, а не храњење болесне сујете.
Мога брата од тетке је убио љубавник његове жене.
А жена му је помагала у злочину.
Осуђени су за извршени злочин. Послати у затвор.
Остало је двоје малолетне деце.
Син и кћерка. Сами у тешком злочину.
Сазнање да је мајка учествовала у убиству оца је ужасно оптерећење.
Сви у породици су били шокирани злочином.
И почели су да распредају празне приче.
Ко је крив? Ко је знао? Ко није знао?
Нико ништа није предузимао.
Сви су тумачили, објашњавали и препричавали.
Узео сам то двоје деце и почео сам да бринем о њима.
Ишколовао сам их.
Одрасли су и добили децу.
Они су сада родитељи и васпитавају своју децу.
Најлакше је дигнути руке од деце.
Гурнути их на странпутицу.
Треба им пружити руку када им је најтеже.
Морамо им дати подршку, коју немају ни од кога.
Родитељи не могу да буду пријатељи својој деци.
Родитељи су отац и мајка.
То је више од пријатељства и другарства.
То је веза која се никада не раскида.
Син проститутке никада не суди својој мајци.
Она је за њега мајка.
Светица.
Бол у души је само његов.
Отац тражи да се деца што пре осамостаљују.
Мајке би хтеле да дете носе на својим недрима читав живот.
Између очеве строгости и мајчине посесивности дете одраста.
Одваја се у тренутку слабљења строгости и јачања посесивности.
Тада дете треба да оде од својих родитеља.
Ако остане, онда постаје заточеник својих родитеља.
Дете не жели да се осамостали јер је презаштићено.
Удобно му је у родитељској материци.
Тако године пролазе и невоље долазе.
Када родитељи умру, онда је дете схватило да је одрастао човек.
И да му је време протекло.
Тада је касно да се живот исправља.
Родитељи не треба да се мешају у живот своје деце.
Њихов живот треба да буде њихов лични избор.
Не може дете да надокнади промашени живот својих родитеља.
Ако је отац пропали фудбалер, не сме да гура дете у исту авантуру.
Ако је мајка неуспела балерина, њена кћерка не сме то да трпи.
Родитељи праве велике грешке и непотребно оптерећују децу.
Лекар жели по сваку цену да му син буде лекар.
Пати ако се то не догоди.
И друштво добија незадовољног лекара.
Не ваља ни друштву ни себи.
Савремени родтиљи фурају фазон да су деца њихов капитал.
И инвестирају новац у своју децу.
То им отворено кажу – Ја сам инвестирао у тебе!
У том капитал односу нема љубави, само интереси.
Родитељи инвестирају и очекују профит.
Тако несретна деца иду на седам обавеза.
Свакога дана имају по једну обавезу.
Уче језик, тренирају фудбал и карате, иду у музичку школу, на цртање, певање и плес.
Дете постаје роб болесне амбиције својих родитеља.
Дете нема времена за одрастање.
Нема детињство.
Између толиких натоварених обавеза нема времена ни за љубав.
Инвестирање у децу често је промашено.
Ако неко нема талента за тенис, родитељи само губе новац и време.
Син никада неће постати Новак Ђоковић.
Родитељи морају да се помире са том поразном чињеницом.
Родитељи треба да направе реалан биланс стања породичне традиције.
Морају да знају шта су били њихови родитељи, шта су они постигли и
шта очекују од деце
Било би добро да свака генерација надмаши ону раније.
Али, нажалост, то се не догађа.
Било би добро да све иде поступно.
Из генерације у генерацију да се породица уздиже.
Али, то је изузетно тешко.
У савременом добу родитељи и деца хоће све преко ноћи.
Правдају се да су таква времена.
Наравно, то није тачно. Увек су иста времена за оне који стварају.
Многи припадници моје генерације су далеко испод способности својих родитеља.
Услови у којима су они одрастали су далеко били бољи од услова
одрастања њихових родитеља.
Али, они то нису знали да валоризују.
Напротив, они нису дорасли делу својих родитеља.
Разлог томе треба тражити у лошем васпитању.
Знам јединце који су више помогли својим родитељима и широј породици, него седморо деце из велике породице, која су мајку сместили у дом, јер нико није хтео да брине о њој.
Никада не треба да уопштавамо.
Има добрих родитеља и добре деце.
Задатак државе је да поспешује развој добрих породица.
И да помаже породицама које су упале у проблеме.
Када су породице у проблемима, онда то не влаја ни за друштво.
Проблеми породица стварају велике проблеме читавом друштву.
Све почиње из породице.
Односно од родитеља.
Писао сам већ о томе да су деца амбасадори својих родитеља.
Ако деца не ваљају, криви су родитељи.
Не могу родитељи своју неспособност да пребацују на државу.
Кривица државе је што не ствара услове родитељима за васпитање деце.
Ако држава фаворизује простаклук, вулгарност, лењост, лажи и преваре, онда је много тешко родитељима да васпитавају децу у таквом накарадном окружењу.
Ако је сан девојака да постану старлете и певаљке, онда је тешко
родитељима да убеде кћерке да се читањем и учењем, радом и
напрезањем долази до успеха.
Нисам рекао да је немогуће, него да је много теже него раније.
Данашњим родитељима је теже да васпитавају децу, него некадашњим генерацијама родитеља.
Теже је јер деца информације добијају са интернета.
Много мање се чита и деца неће да слушају праисторијске приче баба и деда.
Деца су подложна манипулацијама и отуда тежња Великог Брата да нам преузме децу.
Да ли ће у томе успети?
Зависи само од нас. Родитеља.
Држава је капитулирала.
Издала је родитеље.
Остало нам је да се сами организујемо.
И да бранимо нашу децу од Великог Брата и државе.
Родитељи, будите уз своју децу.
Удружите се и браните родитељство.
То је једини начин да опстанемо.
И да уживамо у делима наше деце.
Извор: Dragas.biz