U vaspitanju dece roditelji prave velike greške.
Idu iz krajnosti u krajnost.
Jedni roditelji kažu – ako ja nisam imao, neka moje dete ime.
Razmaze dete i onda mu sve dozvoljavaju.
Kupuju ljubav svoje dece.
Drugi roditelji, opet, kažu – ako ja nisam imao, neka dete vidi kako to izgleda.
To zovu – čeličenje ili spartansko vaspitanje.
Zašto onda decu ne puštaju da idu bosa ulicama? Ili neka gladuju.
Neka se čeliče!
Krajnosti nisu dobre.
Ne valja ni kada roditelji kažu:
Ja sam te rodio, ja ću ti suditi!
Dete nije lična svojina roditelja.
Pokretna imovina koju možeš da otuđiš.
Ako ti više ne bude trebala ili ako se razočaraš.
Nisu roditelji stvorili decu zbog sebe.
Stvorili su decu iz ljubavi.
Tako bi bar trebalo da bude.
I tako treba prema njima da se i ponašaju.
Tvoje dete je uvek tvoje, bilo šta u životu uradilo.
Roditelji moraju da budu uz svoje dete.
Moraju da budu i kada je dobro i kada je loše.
Naročito kada je loše.
Ne smemo gurati dete od sebe kada mu je teško.
Mi smo tu da mu pomognemo.
Znam jednu majku koja nije mogla da podnese da joj se kćerka razvela.
I da se vratila kod nje na selo.
Sve sa malim sinom.
Majka je više brinula šta će selo da priča, nego kako da pomogne detetu.
Naterala je kćerku da se vrati u grad.
I kćerka je doživela životnu tragediju.
Kada je majka posle nekoliko godina htela da joj pomogne, bilo je kasno.
Roditelji treba da pomognu detetu na vreme.
Kada mu je pomoć neophodna.
Svako držanje predavanja je kontraproduktivno.
Traži se najbolje rešenje, a ne hranjenje bolesne sujete.
Moga brata od tetke je ubio ljubavnik njegove žene.
A žena mu je pomagala u zločinu.
Osuđeni su za izvršeni zločin. Poslati u zatvor.
Ostalo je dvoje maloletne dece.
Sin i kćerka. Sami u teškom zločinu.
Saznanje da je majka učestvovala u ubistvu oca je užasno opterećenje.
Svi u porodici su bili šokirani zločinom.
I počeli su da raspredaju prazne priče.
Ko je kriv? Ko je znao? Ko nije znao?
Niko ništa nije preduzimao.
Svi su tumačili, objašnjavali i prepričavali.
Uzeo sam to dvoje dece i počeo sam da brinem o njima.
Iškolovao sam ih.
Odrasli su i dobili decu.
Oni su sada roditelji i vaspitavaju svoju decu.
Najlakše je dignuti ruke od dece.
Gurnuti ih na stranputicu.
Treba im pružiti ruku kada im je najteže.
Moramo im dati podršku, koju nemaju ni od koga.
Roditelji ne mogu da budu prijatelji svojoj deci.
Roditelji su otac i majka.
To je više od prijateljstva i drugarstva.
To je veza koja se nikada ne raskida.
Sin prostitutke nikada ne sudi svojoj majci.
Ona je za njega majka.
Svetica.
Bol u duši je samo njegov.
Otac traži da se deca što pre osamostaljuju.
Majke bi htele da dete nose na svojim nedrima čitav život.
Između očeve strogosti i majčine posesivnosti dete odrasta.
Odvaja se u trenutku slabljenja strogosti i jačanja posesivnosti.
Tada dete treba da ode od svojih roditelja.
Ako ostane, onda postaje zatočenik svojih roditelja.
Dete ne želi da se osamostali jer je prezaštićeno.
Udobno mu je u roditeljskoj materici.
Tako godine prolaze i nevolje dolaze.
Kada roditelji umru, onda je dete shvatilo da je odrastao čovek.
I da mu je vreme proteklo.
Tada je kasno da se život ispravlja.
Roditelji ne treba da se mešaju u život svoje dece.
Njihov život treba da bude njihov lični izbor.
Ne može dete da nadoknadi promašeni život svojih roditelja.
Ako je otac propali fudbaler, ne sme da gura dete u istu avanturu.
Ako je majka neuspela balerina, njena kćerka ne sme to da trpi.
Roditelji prave velike greške i nepotrebno opterećuju decu.
Lekar želi po svaku cenu da mu sin bude lekar.
Pati ako se to ne dogodi.
I društvo dobija nezadovoljnog lekara.
Ne valja ni društvu ni sebi.
Savremeni rodtilji furaju fazon da su deca njihov kapital.
I investiraju novac u svoju decu.
To im otvoreno kažu – Ja sam investirao u tebe!
U tom kapital odnosu nema ljubavi, samo interesi.
Roditelji investiraju i očekuju profit.
Tako nesretna deca idu na sedam obaveza.
Svakoga dana imaju po jednu obavezu.
Uče jezik, treniraju fudbal i karate, idu u muzičku školu, na crtanje, pevanje i ples.
Dete postaje rob bolesne ambicije svojih roditelja.
Dete nema vremena za odrastanje.
Nema detinjstvo.
Između tolikih natovarenih obaveza nema vremena ni za ljubav.
Investiranje u decu često je promašeno.
Ako neko nema talenta za tenis, roditelji samo gube novac i vreme.
Sin nikada neće postati Novak Đoković.
Roditelji moraju da se pomire sa tom poraznom činjenicom.
Roditelji treba da naprave realan bilans stanja porodične tradicije.
Moraju da znaju šta su bili njihovi roditelji, šta su oni postigli i
šta očekuju od dece
Bilo bi dobro da svaka generacija nadmaši onu ranije.
Ali, nažalost, to se ne događa.
Bilo bi dobro da sve ide postupno.
Iz generacije u generaciju da se porodica uzdiže.
Ali, to je izuzetno teško.
U savremenom dobu roditelji i deca hoće sve preko noći.
Pravdaju se da su takva vremena.
Naravno, to nije tačno. Uvek su ista vremena za one koji stvaraju.
Mnogi pripadnici moje generacije su daleko ispod sposobnosti svojih roditelja.
Uslovi u kojima su oni odrastali su daleko bili bolji od uslova
odrastanja njihovih roditelja.
Ali, oni to nisu znali da valorizuju.
Naprotiv, oni nisu dorasli delu svojih roditelja.
Razlog tome treba tražiti u lošem vaspitanju.
Znam jedince koji su više pomogli svojim roditeljima i široj porodici, nego sedmoro dece iz velike porodice, koja su majku smestili u dom, jer niko nije hteo da brine o njoj.
Nikada ne treba da uopštavamo.
Ima dobrih roditelja i dobre dece.
Zadatak države je da pospešuje razvoj dobrih porodica.
I da pomaže porodicama koje su upale u probleme.
Kada su porodice u problemima, onda to ne vlaja ni za društvo.
Problemi porodica stvaraju velike probleme čitavom društvu.
Sve počinje iz porodice.
Odnosno od roditelja.
Pisao sam već o tome da su deca ambasadori svojih roditelja.
Ako deca ne valjaju, krivi su roditelji.
Ne mogu roditelji svoju nesposobnost da prebacuju na državu.
Krivica države je što ne stvara uslove roditeljima za vaspitanje dece.
Ako država favorizuje prostakluk, vulgarnost, lenjost, laži i prevare, onda je mnogo teško roditeljima da vaspitavaju decu u takvom nakaradnom okruženju.
Ako je san devojaka da postanu starlete i pevaljke, onda je teško
roditeljima da ubede kćerke da se čitanjem i učenjem, radom i
naprezanjem dolazi do uspeha.
Nisam rekao da je nemoguće, nego da je mnogo teže nego ranije.
Današnjim roditeljima je teže da vaspitavaju decu, nego nekadašnjim generacijama roditelja.
Teže je jer deca informacije dobijaju sa interneta.
Mnogo manje se čita i deca neće da slušaju praistorijske priče baba i deda.
Deca su podložna manipulacijama i otuda težnja Velikog Brata da nam preuzme decu.
Da li će u tome uspeti?
Zavisi samo od nas. Roditelja.
Država je kapitulirala.
Izdala je roditelje.
Ostalo nam je da se sami organizujemo.
I da branimo našu decu od Velikog Brata i države.
Roditelji, budite uz svoju decu.
Udružite se i branite roditeljstvo.
To je jedini način da opstanemo.
I da uživamo u delima naše dece.
Izvor: Dragas.biz