Pa i mi smo slušali „kralja kokaina“ i mnogo gore stvari i šta nam danas fali? Da li se zbog toga svi drogiramo? Ma dajte, pustite decu na miru, ovo je njihovo vreme.
Ako od nekog roditelja čujete nešto poput rečenice iznad, znajte da je to može biti iz dva razloga:
a) To je roditelj koji nije svestan ni edukovan. Ne razume šta su pogrešne vrednosti i loši idoli niti shvata kolika je uloga onoga što dete gleda, sluša, prati, u formiranju njegove ličnost. Ne vidi kako svet oko njega izgleda (nismo svi umrli od predoziranja, dakle sve je ok) i jedino što može da shvati je direktna veza uzrok – posledica: „Slušao sam kralja kokaina, danas se ne drogiram. Dakle, nije bitno što moje dete sluša muziku u kojoj se slave droga i promiskuitet kao nešto čemu treba da teže.“ Roditelj koji ne kapira, ukratko.
b) To je druga vrsta roditelja – onog koji nije spreman da se decom bavi. Jednostavno, mnogo je tu posla. I sam se često koristi izgovorima roditelja pod a), odnosno da sve to ništa nema veze. Deca su, proći će.
A dok ne prođe (ako prođe)…
Vašu decu na koncertima trenutno najpopularniji „muzičar“ udara patikama po glavi dok oni traže JOŠ
Vašoj deci čovek koji ne može da sastavi rečenicu od početka do kraja na svojim nastupima PLJUJE u usta, a oni od euforije vrište
Na vašoj deci on pravi gibanicu. Da, dobro ste pročitali. Na leđima momka pravio je pitu tokom nastupa jer je, kaže, domaćin
Čovek kog trenutno prate milioni dece iz regiona puni klubove, a tu istu decu na svirke vozite vrlo često VI, njihovi roditelji. Ponekad se čak i na društvenim mrežama bunite što vaše čedo nije uspelo da uđe u klub od prevelike gužve, pa je ostalo razočarano. Da se čovek rasplače od muke. Ali ne od one koju vi vidite, nego od one koju ne vidite
Ne, to ne moraju i ne treba da budu vrednosti koje gajimo danas. Neka se svet sto puta promenio, ali nekultura, pljuvanje, psovke, uvrede, ponižavanje NISU vrednosti. I ne treba da čekate da prođe, već da se pobrinete da se vaše dete takvih stvari gadi DANAS.
Zato, htela sam da vas pitam…
Znate li šta vaše dete sluša?
Znate li šta voli, kome se divi, šta mu je baš kul?
Da li pratite (redovno) s kim se dopisuje, šta piše, koje linkove otvara?
Da li ste nekad pogledali tu igricu koju igra? Odslušali tu pesmu čiju melodiju pevuši?
Moja ćerka ima 10 godina. Nema telefon, ali se za taj trenutak pripremam. Ipak, s rekreativne nastave je došla pevajući čudnu pesmu za koju sam odmah pitala otkud joj. „To su nam puštali na žurkama. Zove se Desingerica.“
Mogla sam da odmahnem rukom, kažem „bože sačuvaj“ i nastavim da skrolujem kroz smešne klipove na Instagramu. Ali nisam. Umesto toga, pričale smo o ružnim pesmama, ružnim rečima, lošim stvarima i lošim ljudima. O tome zašto bi neko pevao pesme koje veličaju zavisnost, alkohol, promiskuitet. Nastavila sam da u našoj kući puštam dobru muziku, pričam da ljudi koji pevaju tako grozne stvari, pa još deci ili vrlo mladim ljudima, ne zaslužuju pažnju, da sve što rade, rade da bi dobili novac i slavu i da će se sva deca koja ga danas slušaju jednog dana stideti. A ako se ne stide, znači da su otišli baš pogrešnim putem. Ako je do mene, ona nikad neće poželeti da ode na svirku gde će joj neko pljuvati u usta. Ja ću se za to boriti svim silama i nikad neću samo prevrnuti očima i nastaviti da radim nešto drugo. Borite se i vi. To je jedini način.
Jer problem nisu deca koja se ne stide, problem su roditelji koji se ne stide.
Umesto zaključka, dragi roditelji, ako verujete da radite pravu stvar odmahujući rukom i puštajući „decu“ da budu deca, citiraću već pomenutog „umetnika“:
„Ni svoje dete ne viđam, a kamo li tuđe, boli me đ**a. Roditelji neka ih vaspitavaju”.