Svako dete ima emotivni sasud, određene emotivne potrebe. I to kako se te potrebe zadovoljavaju (ljubav, razumevanje, uzajamni odnosi) i određuje to kako dete doživljava sebe. Da li je zadovoljno, da li je zlo, potišteno ili puno radosti, delatnosti, sreće.
Ponašanje deteta je signal koji ukazuje na stanje tog sasuda. Samo ako je taj sasud pun, dete će biti srećno, on će u budućnosti moći da dostigne svoj najviši životni potencijal u fizičkom, umnom, intelektualnom i drugim vidovima razvoja.
Roditeljima je neophodno objasniti da je njihovo dete – ogledalo, koje odražava njihovu ljubav. Ali nikada dete ne počinje prvo da voli roditelje.
Kako davati ljubav? Neophodno je što češće gledati svojoj deci u oči, uvek osećajući ta pozitivna osećanjakoja im hoćemo predati. Što je moguće više maziti, gledati u oči, fizički kontaktirati. To ostvaruje ne samo mama već i otac i svi članovi porodice. Pogled roditelja treba da bude otvoren, prirodan, dobronameran – pravo u oči detetu.
Opštenje dobija ogroman značaj od ranog detinjstva i igra ogromnu ulogu u budućnosti. Opštenje očima bez ljubavi naročito negativno deluje kada je dete sasvim malo. Zato kod malog deteta strogi pogled rađa strah pred roditeljima i čini ga pokornim, poslušnim, usporenim. A dalje, po meri uzrasta…strah smenjuju gnev, agresija i depresivne forme ponašanja.
Treba učiti roditelje: nemojte emotivno mučiti svoju decu, ne prenosite na njih svoje raspoloženje, svoja negativna stanja. To je provereno mojom ogromnom praksom. Za dete je teže kada roditelji izbegavaju da ga gledaju nego kada ga fizički kažnjavaju.
Emotivni nedostatak i emotivni udar po detetu su strašniji za dete kada roditelji ne razgovaraju sa njim i ne gledaju ga, nego kada uzimaju kaiš i izražavaju svoje negodovanje pomoću fizičkih kazni. Kod deteta se na osnovu straha i bola javlja osećaj protesta. A kada ge emotivno naprežu, to je povezano sa mnogim patološkim stanjima.
Na ta dva momenta – popunjavanju emotivnog sasuda i pogleda oči u oči i fizičkog kontakta – ja dodajem svoj metod.
Ja sam sazdao svoj metod na osnovi tri momenta: psihoemotivna zajednica, ljubav i mamin glas.
Nesrećna bolesna, usamljena, razdražena mama nikakav vitamin ljubavi ne može dati detetu, čak ni kad bi htela.
Ljubav treba da bude razumna. Treba voleti ne sebe u detetu, već dete u sebi. Patološka ljubav – to je voleti sebe u detetu. U tim slučajevima, mi ono što nismo dobili sami, hoćemo da dobijemo u detetu. Hoćemo da ga nateramo da bude onakav kakav mi hoćemo da bude zato što ga “volimo“.
Jako je teško majci da voli dete ako je njoj samoj loše, ako je nesrećna. A eto porodici treba pomagati, treba tražiti. Moj metod nema nikakvih granica: ni uzrastnih ni drugih. Tako da – samo napred!
Metodika koju ja zovem “terapija majčinskom ljubavlju“ je nastala postepeno. Zašto sam je tako nazvao? Zbog toga što je osnovna u razvoju deteta zapravo majčinska ljubav. Bez nje deca ne mogu da porastu u zdrave i srećne ljude.
Ako u toku prve godine, majka nije pored deteta, majci treba ne manje od pola godine da bi nadoknadila propušteno vreme. A ako majke nema dve godine, onda je već potrebno dve-tri godine. A ako majke nema tri godine , onda ma šta ona radila posle toga, dete će najverovatnije biti sociopata i imati niz različitih patoloških poremećaja.
Majka ne treba da se razdvaja od deteta najmanje prve dve godine. Ako majka u to vreme ide na posao ili vodi svetski način života: često ide u goste, pozorište, ide na odmor a dete ostavlja kod babe ili dadilje, potok ljubavi “mama-dete“ presušuje i dete počinje da poboljeva, loše se razvija, loše jede i spava. Bez obzira što je presečena pupčana vrpca, detetu je majka stalno potrebna, oni imaju zajedničko polje.
Iz knjige B. Z. Drapkina – ”Psihoterapija majčinskom ljubavlju”