Tvoje malo dete postaće veliko jednog dana

15 novembra, 2015

Ne veruje on meni ništa. Ni da umem da spremim večeru bez njega. Da izvadim posuđe iz mašine bez njega. Da mogu da usisavam sama. Da spavam sama. Čak mi ne veruje da se odlično snalazim sa toaletom bez njega. Ako i uspijem da uđem i ugrabim da se zaključam pre nego što shvati da sam se tamo zaputila, u rekordnih 10 sekundi stiže mali nepoverljivac i prvo zove, pa kenjka, pa lupa četkom za kosu po vratima, a onda i glavom (valjda je ukapirao da ga tada ne odbijam, ipak sam ja rodila lepu, pametnu glavu) dok moj nivo tolerancije za ignorisanje zvukova ne dosegne crvenu liniju, te popustim i pustim ga unutra. Uz osmeh, koji niko ne bi mogao povezati sa malopređašnjim tragičnim mumlologom (monolog mumlanjem) umaršira u toalet, pita me na svom jeziku gde sam i kako sam se usudila da odem bez njega, te mi se obraduje kao da se deset dana nismo videli.
majka
I tako me prati… po stanu… vani… gde god da mrdnem. Zna to da bude naporno. Posebno kad je priprema obroka u toku, jer malac mi ne veruje da sam uljučila šporet, pa odluči da popali sve živo, dok ja pokušavam da balansiram između spremanja obroka, raščišćavanja posuđa i spašavanja milog čeda koje zdušno ,,pomaže’’ u kuhinji.
A onda mu dam poklopac. I tada počinje koncert. Ko to nije doživio i nije prisustvovao sličnom performansu, ne bi verovao kako buka koju proizvodi metalni poklopac po pločicama može da suzbije sve bolove u organizmu i potera ih u glavu. Onaj dio osobe koja bubnji kao kad stojite pored najglasnijeg zvučnika u diskoteci. Ako vas je do tada bolela ruka- bol nestaje. Noga – takođe. Sama izvedba je najčešće toliko inspirativna da večeru spremim u rekordnom roku, udaljim muzikanta od instrumenta i dozvolim sebi da se sjetim drugih zvukova.
Kada se uspavljujemo ne veruje da su moj nos, uši, oči i usta u mraku na istom mestu kao i pri svetlosti, te jednom ručicom drži flašicu, a drugom vrši detaljnu pretragu mog lica, što umije da bude bolno. Kopa, štipa, pljasne, a ja sve stoički podnosim. A onda se umiri… Namesti svoju glavicu tako da nosićem dodiruje moju ruku koju često prebaci preko sebe i zagrli je. Tako zaspe.
Posmatram ga. Primaknem lice mirisnom potiljku i ljubim pametnu glavu. Mazim ga i topim se…. I ne verujem mu ništa. Ni da će jednom sam ići u kupatilo i da mu neće trebati ničija pomoć. Ni da će jedne večeri sam spremiti večeru sebi i meni. Ni da će ikuda ići bez moje ruke koja ga drži da ne padne.
A proći će… brže nego što mislim. Stidiće se nježnosti koju je razmenjivao sa mamom. Neće dozvoliti milovanje lepe , pametne glave da mu se drugari ne bi smijali. A ja mu neću ništa reći. Ni koliko žalim za vremenom kada smo hodali kao privezani kanapom. Ni koliko bih sve dala za moment kada je bio moj mali dječak bucmastih obraza i toplog, mirisnog potiljka. Ćutaću.
Zato se ne ustanem sa kreveta čim umiri svoje disanje. Ostanem pored njega, kažem mu da je on moje malo mače, prgavo, dosadno, medeno… A onda ćutim i mirišem. Dok mi se miris u kod ne ureže. Jer miris najlakše prizovem u sjećanje.
Uredno slažem sveže uspomene u jednu vremensku kapsulu. Za ne daj Bože, ako zatreba. Možda i pre nego što očekujem. Verujem da će mi nedostajati svi ovi momenti, koliko god naporni bili. Jer sam mu neophodna. I nikad mu neću biti ovoliko bitna.
Rastu kao iz vode… k’o pečurke posle kiše. Uhvati svaki moment i spakuj ga u malu drvenu kutijicu. Čisto ako zatreba… kada ti prifali. Da budeš opet ,,sijamski’’ vezana za njega. Udahni miris i ne pusti ga nikada. Ako ga upamtiš znaćeš da si bila tu. Da si uživala. Da ti je to bio najlepši period u životu… Kada ti ništa nije verovao. Ni da znaš da kuvaš bez njega. Da usisavaš bez njega. Jedeš bez njega. Pa čak ni da odeš u toalet sama.
Tvoje malo dete postaće veliko jednog dana. Možda za par godina od danas. Sigurna sam da ćeš uživati u stečenoj slobodi, kad je se jednom dočepaš… Al’ faliće ti sve ovo. Zato, udahni miris i upamti… sve ovo brzo prođe , koliko god nekada izgledalo veće od tebe i teže od tereta na koji je tvoja kičma navikla. Provuče se kroz majčinsko biće onaj sladak opojan miris koji svaki teret učini lakšim i jednog dana ga potpuno izbriše. Zato… udahni i zatvori drvenu kutijicu. Kad ti zatreba.
 
Izvor: mamizam.blogspot.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama