Poslednji dani u Srbiji doneli su scene koje nijedan roditelj ne želi da vidi. Policija je privodila i hapsila stotine mladih ljudi, a snimci koji kruže društvenim mrežama mučni su i teški za gledanje. Među uhapšenima su gotovo isključivo srednjoškolci i studenti koji meseci protestuju. Za svakog roditelja, scene nasilja nad mladima – bez obzira na to da li je to njihovo dete ili ne – predstavljaju duboku traumu.
Anatomija roditeljskog straha
Kada roditelj gleda scene nasilja nad mladima, aktivira se primitivni instinkt zaštite. Mozak ne pravi razliku između toga da li je naše dete direktno ugroženo ili ne – evolutivno smo programirani da svako mlado ljudsko biće doživljavamo kao potencijalno naše. Ovaj odgovor, iako prirodan, može da bude psihološki razoran.
Tri su ključna procesa koji se događaju.
Najpre, fiziološki odgovor. Telo nam u tim situacijama reaguje kao da je u neposrednoj opasnosti. Srce ubrzava, disanje postaje plitko, mišići se zatežu. Ovo je odgovor „bori se ili beži“ koji je bio koristan našim precima, ali u modernom svetu može izazvati hronični stres.
Dalje, kognitivni haos. Misli se vrte u krug: „Šta ako je to moje dete?“, „Da li je bezbedno da moje dete ide u školu?“, „Kakav svet ostavljam svojoj deci?“. Ovaj unutrašnji dijalog može postati opsesivan i parališući.
I treće, emocionalna oluja. Bes, strah, nemoć, krivica – sve se meša u koktel emocija koji može biti nepodnošljiv. Mnogi roditelji osećaju krivicu što nisu mogli da „zaštite“ tuđu decu, iako objektivno nisu mogli ništa da urade.
Ipak, naša deca nas posmatraju kako reagujemo na nepravdu. Ako se povučemo u privatnu sferu dok se tuđa deca maltretiraju, šta im time govorimo o vrednostima koje zaista želimo da negujemo?
A kako se sve to može reflektovati na porodičnu dinamiku?
Pa, na više načina. Iako je mladost po prirodi buntovna, kod nas postoji taj opšti stav da se uvek i po svaku cenu treba skloniti u svoja četiri zida kad je ”gusto”. Zato roditelji reaguju na različite načine, a između ostalog se može javiti i hiperprotektivnost. Mogu postati prestrogi, zabranjivati deci da izađu, stalno ih pozivati, tražiti da se javljaju svakih nekoliko minuta.
Dalje, stres može da naruši osnovne porodične rutine – obroke, spavanje, vreme provedeno zajedno.
Kada je reč o mlađoj deci, neki roditelji prestaju da komuniciraju s njima o situaciji, verujući da ih tako „štite“, što može povećati dečiju anksioznost.
Strategije psihičkog suočavanja
Informisana budnost – Umesto bežanja od informacija, fokusirati se na provera činjenica i praćenje pouzdanih izvora. Naša deca zaslužuju roditelje koji razumeju šta se dešava oko njih.
Transformacija stresa u akciju – Strah i bes su prirodni kada vidimo nasilje nad decom. Umesto da ih potiskujemo, možemo ih usmeriti u konstruktivnu građansku akciju.
Kritički pristup informacijama – Razlikovati činjenice od interpretacija, ali ne da bi se povukli, već da bi bili efikasniji u svojim reakcijama.
Tehnike upravljanja stresom
Očekivano je da scene koje gledamo prethodnih dana, a koje su iz dana u dan mučnije, uzrokuju ogroman stres s kojim ne znamo šta bismo. Evo nekih tehnika suočavanja, naravno, onda kada možemo da ih primenimo.
Tehnike disanja – Kada se oseti panika, fokusirati se na sporo, duboko disanje. Udisati na 4, zadržati na 4, izdisati na 6. Ovo aktivira parasimpatikus i smiruje sistem.
Grounding tehnike – Koristiti pet čula da se vrati u sadašnji trenutak. Nabrojati pet stvari koje vidite, četiri koje čujete, tri koje možete da dotaknete, dve koje možete da omirišete, jedan ukus.
Fizička aktivnost – Stres pokreće telo na akciju, pa je važno tu energiju usmeriti. Šetnja, vežbanje, čak i kućni poslovi mogu pomoći.
Kreativnost kao izlaz – Pisanje, crtanje, muzika – bilo koja kreativna aktivnost može biti katarzična.
Jačanje unutrašnje snage
Fokus na ono što možete kontrolisati i promeniti – Umesto da se fokusirate samo na velike, sistemske probleme, prepoznajte da i vaš glas i vaša akcija mogu da doprinesu promenama. Lokalne aktivnosti, organizovanje suseda, mirna okupljanja – sve to su konkretni načini delovanja.
Gradnja otpora kroz solidarnost – Povezivanje sa drugim roditeljima koji dele iste vrednosti. Deljenje ne samo straha, već i odgovornosti za delovanje može mobilisati umesto da parališe.
Rituali otpora – Stvaranje svakodnevnih rituala koji su istovremeno i sigurni za porodicu i politički značajni – razgovor o pravdi za stolom, čitanje nezavisnih medija, učešće u građanskim aktivnostima kao porodica.
Razgovor sa decom: Kako reći dovoljno, a ne previše
Jedan od najvećih izazova za roditelje je kako da razgovaraju sa decom o onome što se dešava. Ključ je u tome da se govori istinu, ali na način koji je prilagođen uzrastu deteta.
Za mlađu decu (5-10 godina): Koristiti jednostavan jezik, fokusirati se na sigurnost. „Dešavaju se neke stvari u gradu koje nisu lepe, ali ti si bezbedna/an sa mamom i tatom.“
Za stariju decu (11-15 godina): Mogu da razumeju kompleksnije objašnjenje, ali im je potrebna uverenja da odrasli rade na rešavanju problema. Važno je saslušati njihove strahove i pitanja, o njima diskutovati, podeliti svoja iskustva.
Za tinejdžere (16+ godina): Ovo je grupa koja ne samo da očekuje informacije, već aktivno učestvuje u svemu što se dešava. S njima treba pre svega razgovarati o načinima postupanja u rizičnim situacijama, o njihovim zakonskim pravima ali i obavezama. Njihova srčanost je dobra stvar, ali ih može mnogo i koštati, ako ne poznaju pravila.
Konačno, važno je zapamtiti da je cilj ne samo da preživimo ovu krizu, već da naučimo iz nje. Svaki roditelj koji se suočava sa ovim izazovima danas radi na stvaranju sveta u kome buduće generacije neće morati da prođu kroz isto.
Scene koje gledamo su teške, ali nisu poslednja reč. U svakom roditelju koji se bori da zaštiti ne samo svoje dete već i tuđu decu, u svakoj porodici koja nalazi snagu da nastavi dalje, u svakoj zajednici koja se povezuje u teškim trenucima – tu je seme budućnosti koje želimo da vidimo.