Данска психотерапеуткиња открива тајну срећне деце

април 22, 2019

Зашто је игра битна за развој детета?


Са игром се не треба играти. Игру никако не треба запоставити, нарочито ону слободну, ону што даје слободу дечијој машти, јер игра је битан фактор развоја. Она је база за добар и уравнотежен раст и развој детета, поручује ауторка недавно објављене књиге „Игра на дански начин“, психотерапеуткиња Ибен Дисинг Сандал.

Како тврди, игра подстиче самопоуздање и чини битан део квалитетног проведеног времена у детинству.

„Живимо у доба кад многи родитељи пазе да су деца укључена у разне ваншколске активности, дане проводе водећи их на тренинге, стране језике, уметничке радионице, а заборављају да детету треба време за најобичну игру” указује ова данска психотерапеуткиња, чија је њена предходна књига „Дански одгој деце“ прошле године био најпродаванија књига у Хрватској, преноси Јутарњи лист.

Ризик мобилног телефона

Сасвим обична игра је улагање за здравље, а не губитак времена. Баш таква, неструктурирана, ничим задана деци даје слободу да маштају, да се неспутано изразе. Што пре дете у руке добије мобилни телефон или таблет, мања је шанса да ће знати спонтано, неспутано да се игра, да ће знати само са собом да се забави, оде у свет маште седећи уз две три фигурице, наводи ауторка.

Игра је за децу као нагон, нужна је и важна у одгоју здраве деце. У игри се учи и кроз игру се забавља. Деца којој родитељи не оставе довољно времена за играње ускраћена су за битан део детињства.

Игра је неизоставна за развој самопоуздања, помаже деци да уче и расту тако да имају добро мишљење о самима себи, кад у игри постигне задати циљ, дете осећа успех.

Кроз игру дете стиче веће поуздање у властито тело, околину и себе; стиче знање о томе шта може, а шта не може.

Од 1970. време проведено у слободној игри на отвореном стрмоглавило се за чак 90 одсто, упозорава ауторка књиге.

„Значајно су порасли претње, психички поремећаји и самоповређивање… За децу је игра насушна потреба попут потребе за храном, водом или сном. Игра стимулише развој мозга“, наводи она.

За време играња у дечијем се мозгу појачавају постојеће и стварају нове синапсе.

Каже да је већа вероватноћа да ће деца која немају собу претрпану играчкама изаћи ван и играти се на отвореном. А и играчке, оне најјефтиније, често могу бити подстицајније него неке скупе и јако софистициране.

„Дувалица за балончиће су јефтине, лако преносиве и велики су извор весеља. Играчка може бити било шта па и пар каменчића и пластична кантица. Бит игре и јест у томе да подстиче машту“, наводи Ибен Диссинг Сандахл.

Истиче да смањујући количину играчака уједно помажете деци да постану боља и вештија у изградњи међуљудских односа, јер су присиљена да се снађу са ограниченим, њима доступним опцијама.

„Уклањањем дела играчака из живота деце, уводите више маште и слободе. Више празног простора оставља дословце простора код детета за цртање, плесање, бојање, грађење кућица, читање бајки … Деца ће више ценити оно што имају. А тиме стичу и бољи осећај надзора над властитим животом и јачају унутрашњи фокус контроле. Пред екраном нема спонтаности, све је структурирано“, додаје психотерапеуткиња.

Јасна правила

У својој породици, каже ауторка књиге „Игра на дански начин“, барем једном на дан инсистира да нико није ни за каквим технолошким уређајем и екраном, укључујући и њу саму. Имати правила везана уз кориштење технологије ствар је, каже, здравог разума. Кад је реч о деци, није само битно контролисати време, већ и – садржај. Деци требају јасна правила за употребу дигиталне технологије, упозорава она.

„Не прекидајте децу док се играју, чак и ако се препиру. Пустите их да сама покушају да реше проблеме који су се појавили током игре. Не пође ли им то за руком, помозите им да сагледају оба становишта. Није реткост да родитељи, покушавајући да дају све од себе да буду што бољи родитељи, постану заправо лоши родитељи. То се догађа онима који имају претерану потребу за контролом и који за децу бирају једино активности које имају некакав циљ и сврху. Опустите се, не трудите се прејако у свакој ситуацији“, додаје Ибен Дисинг Сандал и предлаже пет врста игара за децу.

ПЕТ ВРСТА ИГАРА

*Физичка игра

попут скакања, пењања, плесања, вожње бицикла …

*Игра с предметима

играјући се на тај начин дете учи стварати и градити

*Симболичка игра

она у којој ствари представљају нешто друго, рецимо подметачи за чаше постају колачи

*Играње улога

претварање да је неко други омогућава детету да истражи нешто што се иначе не би усудило

*Игре с правилима

одвијају се прама унапред одређеним правилима, детету омогућавају испробавање различитих облика сарадње, такмичења, побеђивања, губљења, што на крају значи развој самоконтроле.

Извор: Данас

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама